10. март

Творац лучезарни, светлошћу крунисан. Ничим неизречен, никим неописан, Он подиже цркви мудре стројитеље, И пастире добре, ревне бранитеље. Због грехова наших и муке попушта. Мада је Он милост и доброта сушта. Ко што тврду земљу љутим мразом справља И чинећ је меком за усев приправља. Тако срца наша мекша љутом муком Но све к добру води Својом благом руком. Кроз тамнину муке Он у светлост гледа. И тами после рока задржат се не да: Кроз жалост и сузе Он радост прозире. У крајеве сваког почетка продире. Јер Он је све поч’о, Он и свршит’ жели Ко ће противстати када Он повели? Нејак је, рек’о би јер се вешто склања. И сенком се дела скрива и заклања. Када сенка прође и свет крају стигне. И црква готова небу се уздигне, Тад ће Сунце Правде, што никад не трне, Црквом ка’ порфиром Себе да огрне.

Хришћанин је сличан испрошеној девојци. Као што испрошена девојка непрестано мисли о обручнику своме, тако и хришћанин о Христу. Иако је обручник далеко преко десет брда, свеједно, девојка се понаша као да је он непрестано ту, код ње и с њом. Она мисли на њега, пева њему, говори о њему, сања о њему, спрема дарове за њега. Исто се тако понаша и хришћанин према Христу. И као што обручница зна, да прво мора да изађе и удаљи се из куће где се родила, да би се састала и потпуно сјединила с обручником својим, тако и хришћанин зна да се и он не може потпуно сјединити с Христом док га смрт не разлучи од тела, тј. од материјалног дома, у коме је његова душа од рођења обитавала и расла.

Да созерцавам Господа Исуса како седећи у лађи учи народ на обали (Мк. 4. 1) и то: 1. како се велико мноштво народа тискаше да Га чује, тако да мораде ући у лађу, 2. како их учаше причама о сејачу, семену и земљи. тј. оним сравњењима и примерима који се из дана у дан понављају од почетка света и понављаће се до свршетка, 3. како их не учи помоћу неких ретких и чудноватих догађаја него помоћу оних обичних, који су заједно с човеком ушли у време и заједно с човеком изаћи ће из времена.

Нема ништа тајно што неће бити јавно. (Мк. 4, 22) Све тајне радње људске биће јавне једнога дана. И никакво се дело људско не може укрити. Јевреји су мислили да ће сакрити од Бога убиство толиких пророка, и да ће крвави злочин над Христом моћи сакрити, и од Бога и од људи. Међутим, то што су они мислили сакрити, постало је даноноћном причом и на небу и на земљи ево кроз хиљаде година. Јуда је мислио сакрити свој издајнички договор против свога Господа, но Господ је провидео тај договор и објавио га Јуди у лице. А Исус му рече: Јуда, зар цјеливом издајеш сина човечјега? (Лк. 22, 48) Још је Господ прозирао у срца фарисеја и погађао њихове зле помисли. Зашто зло помишљате у срцима својијем? (Мат. 9, 4) Каква дела, какве ствари, какви догађаји у овоме свету да се сакрију од Онога који види и објављује чак и најтајније помисли срца људског? Нема ништа тајно што неће бити јавно. Да страхујемо због овога, и да се радујемо због овога. Да страхујемо – јер ће се сва наша тајна зла дела, зле жеље и зле помисли изнети на јавност. Да се радујемо – јер ће се све добро што смо створили, или пожелели, или помислили у тајности, изнети на јавност. Не изнесе ли се све пред људе на јавност, изнеће се пред ангеле небеске. Утолико већи страх за грешнике, и утолико већа радост за праведнике. Господе човекољубни, опрости нам грехе наше и не објављуј их на пропаст нашу и на тугу светих ангела Твојих. Теби слава и хвала вавек. Амин.