24. maj

Muslimanski vođi pitali Kirila: Kakva bi to lica tri u Bogu bila? Ako je Bog jedan, otkuda tri lica? Naš je Bog jedini, vaša su trojica! Odgovara Kiril: nije tako, nije, No ko sjajno sunce što u podne grije, Pa svetlost, toplotu, i krug svoj imade, To je bleda slika božanske Trijade. Tri božanska lica a jedna suština Kroz Hrista je ova javljena istina. Nikad smrtan čovek ovo ne dokuči, Ovo sam Bog javi, ovo Crkva uči.

U taboru saracenskom upitaju sv. Kirila: „Kako hrišćani mogu ratovati i opet održati zapovest Hristovu o moljenju Bogu za neprijatelje njihove?“ Na to sv. Kiril odgovori: ,,Ako su u jednom zakonu napisane dve zapovesti i date ljudima na izvršenje, koji će čovek biti bolji izvršitelj zakona: onaj koji ispuni jednu zapovest ili onaj koji ispuni obe?“ Na to mu Saraceni odgovore: „Nesumnjivo onaj koji ispuni obe zapovesti.“ Produži sv. Kiril: „Hristos Bog naš, zapovedi nam da se molimo Bogu za one koji nas gone, i da činimo dobro i njima; no On isti nam je još rekao: veću ljubav niko ne može javiti u ovom životu, nego ako ko dušu svoju položi za drugove svoje. I zato mi podnosimo uvrede, koje neprijatelji čine nama pojedinačno, i molimo se Bogu za njih; no kao društvo, mi se zastupamo jedan za drugog i polažemo duše svoje, da ne bi kako vi, pleneći braću našu, ne zaplenili s telima i duše njihove i ne pogubili ih i telom i dušom.“

Da sozercavam dejstvo Boga Duha Svetoga na apostole i to: 1. kako od prostih pravi mudre, 2. kako od nemuštih pravi rečite.

I rekoh: ne ću ga više pominjati niti ću više govoriti u ime njegovo; ali bi u srcu mom kao oganj razgoreo, zatvoren u kostima mojim, i umorih se zadržavajući ga, i ne mogoh više. (Jerem. 20, 9) Ako još neko sumnja, da je Bog govorio kroz proroke, neka pročita ovu ispovest velikog proroka Jeremije, i neka više ne sumnja. Prorok ispoveda, da je se bio rešio, da više ne govori u ime Gospodnje. Zašto? Zato što je malo ko obraćao pažnju reči njegovoj, a ako je neko i obraćao pažnju, prorok je od toga trpeo porugu i podsmijeh svaki dan. Pa kad se rešio da ćuti, da li je uistini zaćutao? Ne, nije mogao:umorih se zadržavajući, i ne mogoh više! S neodoljivom silom Duh Božji je navalio bio na nj da govori, i on je morao da govori. Nije, dakle, stvar proroka ni hoće li govoriti, ni šta će govoriti: to je stvar Duha Božjeg Svesilnog. A prorok je samo izabrano oruđe Duha Božjeg Svesilnog. Tako je napisano celo Sveto Pismo – ne po volji čoveka, no po volji Boga, i ne po umu čovekovom, no po umu Božjem. Kako se pak oseća reč Božja, kad uđe u proroka od Duha Božjega, to objašnjava veliki Jeremija iz svog ličnog doživljaja: bi u srcu mom kao oganj razgoreo, zatvoren u kostima mojim. To znači nadahnuće od Duha Božjega Svesilnoga. Pod takvim neodoljivim unutrašnjim pritiskom – kao pod pritiskom ognja zatvorenog u kostima – pisali su sveti Božji ljudi. I mnogi od njih uzviknuo je: umorih se zadržavajući ga, i ne mogoh više! Ko će se protiviti Duhu Božjem bez kazne i pogibli? Ko će Mu odoleti kad On hoće nešto da kaže ili učini? O braćo moja, neodoljivo je dejstvo Boga Duha Svetoga! O Duše Božji Svesilni, upravi nas neodoljivo na put spasenja. Tebi slava i hvala vavek. Amin.