11. avgust

Serafima, mila angelima, Sva nevina i dušom i telom, Nezlobiva u svim pomislima, Mnogo dana beše istjazana Za Gospoda Hrista besmrtnoga. Knez bezbožni u hram je nagoni Da prinese žrtve idolima. Odgovara sveta Serafima: – Sluškinja sam Boga jedinoga, Telo moje hram Duha Svetoga, U devstvu sam telo očuvala Da bi Bogu na žrtvu prinela, Hram telesni Gospodu na žrtvu, Muči telo koliko ti drago, No dušu mi nećeš videt mrtvu, Duša živa pre i posle smrti Ognjem, mačem, ne mo’š je satrti. Zbog duše je telo sagrađeno, I dušom je telo osveštano. Od Boga se duša u svet javlja. Da u telu Gospoda proslavlja. Slava Bogu, Bogu Trojičnome! Slava Bogu, Stvoritelju mome!

Istinitim pokajanjem, suzama, molitvom i dobrim delima može se i najprljavija duša potpuno očistiti i izmeniti. Zato budi pažljiv, da ne spominješ zlurado grehe pokajanog grešnika, nego prinesi blagodarnost Bogu i divi se, kako se od tame napravila svetlost i od mulja bistra voda. Misirski car Amasis beše od niska roda, pa kad posta carem, ljudi ga malo poštovahu sećajući se njegovog porekla. Da bi doskočio ljudima i zadobio njihovo poštovanje, on uze metalni legen, u kome su se po običaju prale noge posetiocima dvora, dade ga preliti i od njega napraviti lik nekoga idola. Tada car postavi tog idola na ulicu. Videći ljudi idola počeše mu se klanjati i odavati božansku čast. A car objavi od čega je taj idol napravljen. Razumeše ljudi, da je car hteo time da pokaže, da oni ne treba da misle više o tome šta je on pre bio nego šta je on sad. I počeše ljudi odavati caru carsku poštu.

Da sozercavam čudesni znak što Bog pokaza Gedeonu (Sudij. 6), i to: 1. kako jedne noći samo runo beše pod rosom, a sva ostala zemlja suha; i kako druge noći beše sva zemlja pod rosom a runo suho; 2. kako to označavaše najpre narod Izrailjski usred neznabožačkog sveta (do dolaska Hristova), a po tom neznabožački svet, pod blagodaću i bezblagodatni Izrail: (po dolasku Hristovu).

Ne docni Gospod s obećanjem, kao što neki misle da docni, nego nas trpi, jer ne će da ko pogine, nego svi da dođu u pokajanje. (II Pet. 3, 9) Milost Božja, braćo, odlaže onaj dan koji gori kao peć, po rečima proročkim (Mal. 4, 1). Neka se, dakle, zastide rugači, koji se rugaju obećanju Božjem i govore: gdje je obećanje dolaska Njegova? Nije Bog zaboravio obećanje Svoje nego su grešnici zaboravili sami sebe. A Bog po neizmernoj milosti Svojoj čeka, da grešnici dođu k sebi, i pokaju se, i pripreme se za dan onaj, koji se ne ponavlja. Gle, dan onaj nije kao mnogi dani, koji se daju ljudima radi pokajanja i pripreme za susret s Bogom. Dan je onaj jedan, i razlikuje se od svih ostalih dana, jer on ne dolazi za pokajanje nego za sud. Kao što je Sud Strašni jedan, i nepovtoriv, tako je i dan onaj jedan i nepovtoriv. Bog ne želi da ko od ljudi pogine. On nije stvorio ljude za pogibiju nego za spasenje. Ima li baštovana, koji sejući povrće želi, da mu se povrće sasuši i propadne? A Bog je mudriji i sažaljiviji od svih ljudi. Jednu želju Bog ima, na ime: da se svi ljudi pokaju i od zla povrate. Kako se raduje vinogradar, kad mu se uveli vinograd povrati, i ponovo ozeleni i plod donese! Kolika li je tek radost Boga i angela Božjih, kad se duše ljudske, uvele od greha, povrate, i podmlade od suza pokajanja, i donesu plod pokajanja. O Gospode, milosrdni i čovekoljubivi, pomozi grešnicima, da osete milost Tvoju i sažaljivost Tvoju prema njima, – da osete i da se pokaju, – da se pokaju i povrate sa opakih putova svojih. Tebi slava i hvala vavek. Amin.