12. oktobar

Marija se, krasnolika, krasna rodila, Marija se, Hristoverna, Hristu molila: – Pomozi mi, moj Gospode, nemoćnoj ženi, Pokaži mi put spasenja, ubogoj meni; Ja se trudim da ne grešim s Tvojom pomoći Al’ sablazan licem bivam tuđoj nemoći. – Marija se živom Bogu s plačem pokloni, U pustinju, od očiju ljudi se skloni. S Bogom Mara razgovara, to joj je plata; Svetlija joj duša posta od čista zlata. Kad su leta prohujala, telo uvenu. Angel siđe, u Raj diže nebesnu ženu. Međ angeli sad likuje k’o angel sija, I za nas se Bogu moli, sveta Marija.

Mnogi ljudi po neznanju više se trude kako će ublažiti muke u starosti i predsmrtnoj bolesti nego li kako će se izbaviti od muka adskih u životu posle starosti i smrti. Beše tako neki neženjen čovek, veliki srebroljubac, koji iz godine u godinu sve sa jačom strašću sabiraše sebi nepotrebna bogatstva. Kad su ga pitali, na što se trudi toliko i sabira blago, koje je suvišno za njegov život, on odgovori: „sabiram za starost. Ovo će me blago lečiti i hraniti u starosti i bolesti“. I zaista, slutnja se njegova obistini. U starosti ga spopade teška i dugotrajna bolest. On je razdavao ušteđena blaga lekarima da ga leče i slugama da ga čuvaju i hrane. No blago se istroši a bolest se produži. Lekari i sluge ga ostaviše, i on pade u očajanje. I susedi mu dodavahu nešto hleba do smrti, a po smrti sahranjen bi o trošku opštinskom. Na što je namenio bio svoje blago, na ono je i dao. Bog mu je učinio po volji, i poslao mu bolest, o kojoj je on govorio, i za koju je veliko blago pripremao. Sve blago njegovo ipak nije moglo da ublaži muke njegove u ovom svetu, a čime li će ih on tek moći ublažiti u onom? Čime – kad nije poneo sobom ni vere, ni nade, ni milosrdnih dela, ni molitava, ni pokajanja? Neko vide čoveka usopšeg u velikoj rajskoj slavi, i upita ga, čime se on udostoji te slave? Odgovori čovek: „ja sam u zemaljskom životu bio najamnik jednoga zlotvora, koji mi nikad nije najam plaćao; no ja sam sve trpeo, i služio do kraja s nadom u Boga“. Vide i drugog još u većoj slavi, i kad ga upita odgovori onaj: „ja sam bio gubav, i do kraja, prinosih Bogu blagodarnost za to“. A onoga, koji gomilaše novac za bolest u starosti nikad niko ne vide u slavi rajskoj u onome svetu.

Da sozercavam kaznu Božju kojom bi kažnjen car Ozija (II Dnev. 26), i to: 1. kako se u svom visokoumlju približi Ozija s kadionicom oltaru Božjem; 2. kako mu na jedanput izađe guba na čelu.

Oče pravedni, svijet tebe ne pozna, a ja te poznah. (Jov. 17, 25) Ravan ravnoga najbolje poznaje. Niži ne poznaje višega, ni smrtni besmrtnoga. Starozavetni proroci i neki od mudraca staroga veka znali su Boga kao Stvoritelja i Promislitelja, no niko Ga nije znao kao Roditelja. Oni koji su Ga znali u starini, znali su Ga kroz stvaranje a ne kroz rađanje. Kroz stvaranje poznali su oni nešto od pravde i mudrosti i sile Božje, no nisu poznali ljubav Njegovu, jer se ljubav poznaje kroz rađanje. Roditelj poznaje tajnu rođenoga, i rođeni poznaje ljubav roditelja. Svijet tebe ne pozna, jer svet gledaše Tebe kao Gospodara a sebe kao roba; a ja te poznah, jer ja te vidim kao roditelja i osećam neiskazanu ljubav Tvoju. Svet Tebe gleda kroz zavesu dela Tvojih, a ja Te gledam licem u lice, u večnoj krasoti ljubavi Tvoje. Taj plamen večne roditeljske i sinovske ljubavi doneo je Gospod među ljude. Da bi ljudi videli Boga u tom plamenu, u toj novoj i dotle nepoznatoj svetlosti. To novo bogopoznanje kroz ljubav predao je Gospod apostolima Svojim. I ono je došlo do nas. O da bi se i u nama razgoreo taj plamen božanske neprolazne ljubavi! Da bi tako poznali Boga kao Roditelja, a sebe kao decu Njegovu, usinovljenu kroz žrtvu Sina Božjeg Jedinorodnog. O troplameni Bože, Oče, Sine i Duše Sveti, osvetli i nas, pomračene grehom, večnim sjajem ljubavi Tvoje. Tebi slava i hvala vavek. Amin.