5. septembar

Prekrasna je loza sa granama rodnim, Sa rodom mirisnim, rodom blagorodnim; Roditelj je divan u porodu svome. Sinovi su slava braku telesnome. Al’ lepša od loze i braka plodnoga Duhovna su deca, od Duha Svetoga. Polikarp preslavni dva imaše sina: Svetog Irineja i svetog Potina, To mu deca behu duhom a ne telom, Uvenčani slavom večnom, neuvelom. Polikarp ih Duhom Božjim preporodi, Te mu draži behu nego da ih rodi. Obojicu diže, mudrošću opremi, Na propoved oba u Galiju spremi. Dve žrtve ugodne, dva jagnjeta čista, Na zaklanje dade za Raspetog Hrista Dva vesnika mudra novoga Siona, Dve vladike hrabre krštenog Liona Irinej i Potin proslaviše Boga i duhovnog oca, Polikarpa, svoga. Junački stajaše, mučenički paše, i pred blagog Hrista uvenčani staše.

Tajanstvena sila krsta, ma koliko da je neobjašnjiva istinita je i besporna. Još sv. Zlatoust govori o običaju svoga vremena, da se stavlja znak krsta „na carsku diademu, na ukras vojnika, na članove tela, i to: na glavu, prsa, i srce, a isto tako na žrtvenike i na postelje. Ako je nužno, veli on, izagnati demone, mi upotrebljujemo krst, a isto tako on pomaže za iscelenje bolesti.“ Sv. Benedikt osenio je krsnim znakom staklo, u kome je bio otrov, i staklo je prslo kao od udara kamena. Sv. Julijan prekrstio je podnetu mu čašu s otrovom, i ispio otrov ne osetivši nikakve muke u telu svome. Sv. mučenica Vasilisa Nikomidijska ogradila je sebe krsnim znakom, stala posred plamena i ostala nepovređena. Sv. muč. Avdon i Senis prekrstiše se, kada ljute zverove na njih pustiše, i zverovi postaše nenasrtljivi i krotki kao jaganjci. Protiv velikih iskušenja demonskih krsno znamenje bilo je najsilnije oružje u drevnih podvižnika, kao što je i danas. Najgroznija strašilišta đavolska rasejavala su se u ništa kao dim, samo kad bi se čovek prekrstio. Tako je blagovoleo sam Gospod Isus Hristos, da negdašnjem znaku zločina i srama, krstu, da posle Svoga Raspeća na krsnom drvetu svepobednu silu i moć.

Da sozercavam brzo napredovanje zla u duši Saulovoj od kad odstupi od Boga (I Sam. 22), i to: 1. kako se baci kopljem na Davida; 2. kako se baci kopljem na Jonatana, sina svoga: 3. kako ubi 85 sveštenika u jedan dan podozrevajući ih da su uz Davida; 4. kako u svako vreme i kod svakog jedan nepokajan greh prema Bogu povlači mnoge druge grehove.

Glas vapijućeg u pustinji: pripravite put Gospodnji, poravnite u pustinji staze Bogu našemu. (Isa. 40, 3) Kad car hoće da poseti neko mesto, on pušta napred vesnike svoje. Neobičnom Caru priliči i neobičan vesnik. Caru Hristu vesnik u pustinji bio je Mojsej, u Jerusalimu proroci, u Nazaretu arhangel, u Vitlejemu istočni mudraci, na Jordanu Jovan. Nikada nijedan car u rodu čovečjem nije imao takve vesnike. Sveti Jovan Krstitelj bio je tako isto neobičan i osobit kao i drugi vesnici Hristovi. On je bio glas vapijući u dvostrukoj pustinji: u Jordanskoj i u ljudskoj. Kao što je Jordanska pustinja bila besplodna i suha, tako je i pustinja ljudskog duha bila besplodna i suha. Jovan nije mogao ozeleniti i oplodotvoriti ljudsku pustinju, no on ju je krčio i orao, i tako prigotovljavao zemlju i uravnjavao tle za velikog Sejača, koji dolazeći nosi Sobom i seme i dažd – seme nauke da poseje i dažd blagodati sviše da ozeleni i oplodotvori. Pokajanjem je Jovan prigotovljavao put a krštenjem u vodi uravnjavao staze. I put i staze – to su duše ljudske. Pokajanjem su se duše ljudske prigotovljavale da prime seme Hristovo, a krštenjem u vodi – da to seme zariju duboko u zemlju srca svoga. Oholi i ništi kad se nagi pogruze u vodu svi su ujednačeni, uravnjati u ništavilu svome pred veličanstvom preslavnoga Hrista Spasitelja. Sve doline neka se povise, i sve gore i bregovi neka se slegnu. Ovde nije reč o dolinama i bregovima zemaljskim nego o ništim ljudima i oholim ljudima. Kao što su mrtvaci u groblju pred očima živoga čoveka svi jednaki, tako su i svi grešnici, ništi i oholi, robovi i gospodari, jednaki pred Bogom živim. Takvo čudesno viđenje vide Isaija, sin Amosov, prorok Boga živoga, Boga jedinog i istinitog. O Gospode, Care nebeski, kome se voinstva nebeska klanjaju dan i noć, prizri još jedanput na ništavilo naše, i zbog poniženja Tvoga i stradanja Tvoga za nas spasi nas. Tebi slava i hvala vavek. Amin.