Sveta velikomučenica Marina

Rodom iz Antiohije Pisidijske, od roditelja neznabožačkih. Tek u 12. svojoj godini ču Marina za Gospoda Isusa Hrista, kako se vaploti od Prečiste Deve, kako čudesa mnoga sotvori, krsnu smrt primi i slavno vaskrse. Njeno mlado srce raspali se ljubavlju prema Gospodu, i ona se zavetovaše nikad se ne udavati, i još željaše svom dušom postradati za Hrista i krstiti se u krvi mučeništva. Njen otac omrznu je zbog vere njene i ne smatraše je ćerkom. Namesnik carski, Olimvrije, saznavši od Marine da je ona hrišćanka, poželi od nje najpre da mu bude žena. A kada Marina to odbi, on joj naredi da se pokloni idolima, na što sv. Marina odgovori: „ne ću se pokloniti ni prineti žrtve bezdihanim i mrtvim idolima, koji niti sami sebe poznaju niti pak znaju, da li ih mi čestvujemo ili beščestvujemo; ne dam njima one časti, koja pripada samo Tvorcu mojemu“. Tada je Olimvrije stavi na ljute muke, pa je svu ranjenu i krvavu baci u tamnicu. U tamnici Marina se moljaše Bogu, i posle molitve javi joj se najpre đavo u vidu strašne zmije, koja obzinu glavu njenu. No kada se ona prekrsti zmija se raspuče i iščeze. Tada je oblista svetlost nebesna, i njoj se učini, da iščezoše zidovi tamnice, zajedno sa krovom, i krst se javi, blistav i visok, a na vrhu krsta bela golubica, od koje dođe glas: „raduj se, Marino, razumna golubice Hristova, kćeri Siona višnjega, jer prispe dan tvoga veselja.“ I Marina bi isceljena silom Božjom od svih rana i bolova. Bezumni sudija mučaše je drugi dan u ognju i u vodi, ali Marina sve pretrpi kao u tuđem telu. Najzad je osudi na posečenje mačem. Pred samu smrt javi joj se Gospod Isus s angelima. Posečena beše u vreme cara Dioklecijana, no dušom i silom osta u životu na nebesima i na zemlji. Jedna ruka sv. Marine nalazi se u man. Vatopedu u sv. Gori. U Albaniji pak, na planini Langa više Ohridskog jezera, nalazi se manastir sv. Marine sa jednim delom njenih čudotvornih moštiju. Mnogobrojna čudesa događala su se i događaju u ovom manastiru, kojih su svedoci ne samo hrišćani nego i muslimani. Toliko poštovanja imaju Turci prema ovoj svetinji, da nikad nisu hteli darnuti ni u svetinju niti u imovinu ovog manastira. Jedno vremeTurčin je bio tutor ovog manastira.