Свети Кирило Словенски

Свети Кирило и Методије била су браћа која су у деветом веку донела Православље словенским народима средње Европе. Спремајући се за мисију међу Словенима, саставили су глагољицу, да би на језик који се данас зове старословенски превели Свето Писмо и друге хришћанске списе. Из глагољице се касније развила ћирилица, којом се данас пише у више словенских језика. Због мисионарског рада браћа су прослављена као равноапостолни светитељи. Многе појединости њиховог живота замагљене су легендама које су о њима настале.

Константин (касније Кирило) и Михаило (касније Методије) рођени су у деветом веку у Солуну, у угледној породици. Године њиховог рођења нису поуздано познате. Отац им се звао Лав и био је војни заповедник солунске области, у чију су надлежност спадали и Словени у Македонији. Сматра се да им је мајка била Словенка. Одрасли су у крају где се говорило и грчки и словенски, па су добро знали оба језика. Како је приличило положају њихове породице, добили су добро образовање.

Браћа су рано остала без оца, а о њима се старао Теоктист, моћни византијски достојанственик. Он је 843. године позвао Константина у Цариград да настави школовање, и ту је Константин рукоположен за ђакона. Пошто је био учен у богословљу и добро знао арапски и јеврејски језик, прва државна мисија водила га је код абасидског калифа ел Мутавакила, да са арапским богословима расправља о учењу о Светој Тројици.

Михаило је отишао у манастир на гори Олимп, где се замонашио и добио име Методије.

Године 860. цар Михаило III и цариградски патријарх Фотије послали су браћу у мисију код хазарског кагана, да га одврате од примања јудаизма. Мисија није успела, јер је каган за свој народ изабрао јудаизам, али су многи примили хришћанство. По повратку Константин је постављен за професора философије.

Године 862. кнез Растислав позвао је браћу у Велику Моравску да у његовим земљама проповедају хришћанство. Та мисија трајала је до краја њиховог живота, јер су браћа била уверена да хришћанство треба проповедати народима на њиховом језику, како је био обичај на Истоку. Ради тога су саставили глагољицу, претечу ћирилице, и почели да преводе Свето Писмо и хришћанске књиге на словенски језик.

Немачко свештенство, које се латинским богослужењем трудило да сачува утицај у Моравској, било је незадовољно радом Константина и Методија и нападало их је. После око четири године рада, папа Никола I позвао их је у Рим да бране свој рад, али је умро пре њиховог доласка, а наследио га је Адријан II. Уверивши се у православност браће, Адријан је одобрио богослужење на словенском језику и похвалио њихов рад.

Константин се замонашио у једном грчком манастиру у Риму и добио име Кирило, по коме је данас познат. У Моравску се више није вратио, јер је убрзо затим умро, највероватније 14. фебруара 869. године.