Молитва „угасих светилник душе своје“

Јаој мени грешној како погубих време кајања и не знам ста да чиним. Тешко мени јер, задремавши тешким сном, угасих светилник душе своје, јер не знам кад це доћи глас Господњи који каже: Ево женик, ево се дворана свадбена отвара, и женик Христос зове говорећи: Продјите благословени Оца мога.Овај слатки глас слушајући, они који су Богу послужили у овом сујетном животу са радошћу ће се пожурити у живот вечни.

А шта ћу ја јадна учинити? Где ли ћу сакрити множину својих грехова?Стазу спасења не налазим нигде. Стога Ти, Царе векова, бесмртни Господе, који хоћеш да се сви спасу, даруј и мени недостојној начин да се пре смрти Теби покајем. Мени је довољно ако и два дана будем робиња Теби, Владици моме Христу, и дух свој ти предам не постав робиња бесовима и греху.

Јер ево сунце излази на тврди своје, хотећи осветлити васељену, а ја грешна не чекам да Те видим где залазиш, јер боље би ми било да се нисам ни родила.Свако дисање и свако створење слави Те, Господе, а ја једина заборавих да славим име Твоје. Ста да циним?

Зато обраћам се и молим Те: НЕ одврати лица Твога од мене, и не затвори ми срце човекољубља Твојега, да се и до последњег даха свога клањам и прослављам свето и великолепно име Твоје. (1317.)