nedelja
12. oktobar po starom kalendaru
Nedelja 21. po Duhovima – Svetih Otaca VII Vas. sabora. Glas 4. Jev. vas. 10. (Jn 21, 1-14). Na Lit. ap. zač. 203. (Gal 2, 16-20) i 334. (Jev 13, 7-16). Jev. Lk zač. 35.(8, 5-15) i Jn zač. 56. (17, 1-13).
Sveti mučenici Tarah, Prov i Andronik; Sv. Kozma Majumski
Tarah beše rodom iz Klavdiopolja u Siriji; Prov iz Side Pamfilijske, a Andronik – sin znamenitog građanina Efeskog. Mučeni sva tri zajedno od antipata Numerija Maksima u vreme cara Dioklecijana. Tarahu beše 65 godina u vreme mučenja. Kada ga antipat tri puta upita za ime, on sva tri puta odgovori: hrišćanin. Najpre ih tukoše štapovima, pa ih krvave i ranjave baciše u tamnicu. Po tom ih ponovo izvedoše na istjazanje. Kada antipat savetovaše Prova da se odreče Hrista obećavajući mu počasti od cara i svoje prijateljstvo, odgovori Prov sveti: „niti careve počasti hoću, niti tvoje prijateljstvo želim“. A kada prećaše sv. Androniku još većim telesnim mukama, odgovori mladi mučenik Hristov: „telo moje pred tobom je, čini što hoćeš“. Posle dugotrajnih mučenja po raznim mestima ova tri sveta mučenika behu bačeni u pozorištu pred zverove. Pre njih behu neki drugi osuđenici u istom pozorištu rastrgnuti od zverova. No zverovi ne hteše škoditi svetiteljima, nego se i medved i lavica ljuta umiljavahu oko njih. Videći to mnogi poverovaše u Hrista Boga i vikahu na antipata. Besan od ljutine, i ljući od zverova, antipat naredi vojnicima, te uđoše i mačevima isekoše Hristove vojnike na komade. Tela im ostaše pomešana sa mrtvim telima ostalih osuđenika. Tri hrišćanina: Makarije, Feliks i Verije, koji prisustvovahu ubistvu sv. mučenika, dođoše te noći da uzmu tela njihova. No kako tela behu pomešana, a noć beše vrlo tamna, oni, u nedoumici kako da raspoznaju tela mučenička, pomoliše se Bogu, i na jedanput pojaviše se tri sveće nad telima svetiteljskim. I tako oni ih uzeše i česno sahraniše.
Rođen u Panoniji, u jednome gradu Štajerske 316. god. od roditelja neznabožaca. Otac mu beše rimski oficir, i tako i mladi Martin i preko volje bude dat na službu vojničku. Međutim on već beše „oglašen“ u crkvi hrišćanskoj, koju svim srcem ljubljaše od ranog detinjstva. Putujući jedne zime sa drugovima ka gradu Amienu, on vide pred kapijom grada jednog prosjaka gde bez malo nag drhti od mraza. Sažali se Martin, izosta od drugova, skide sa sebe svoj vojnički ogrtač i sabljom preseče ga na dvoje: jednu polovinu dade prosjaku, a drugom se on ogrte, i ode. Te noći javi mu se u snu Gospod Hristos, ogrnut u onu polovinu ogrtača njegovog, i reče angelima Svojim: „Martin je tek oglašen, i evo obuče me svojom odećom!“ Izišavši iz vojske Martin se odmah krsti, i krsti majku svoju. Po tom se zamonaši u eparhiji sv. Ilarija Poatijskog, i provođaše život pun istinskog podviga. Beše izvanredno smiren, te mu zbog smirenja dade Bog obilati dar čudotvorstva, tako da i mrtve vaskrsavaše, i zle duhove izgonjaše. Na suprot njegovoj volji bi postavljen za episkopa u gradu Guru. Posle obilatog rada u vinogradu Gospodnjem, posle mučne borbe i sa neznabošcima i sa jereticima arijancima, sv. Martin predade dušu svoju svetu u ruke Gospodu svome 397. god.
Rodom iz Jerusalima. Drug sv. Jovana Damaskina, čiji ga roditelji uzeše kao siroče i vaspitaše. Kao monah pomagao sv. Damaskinu sastaviti Oktoih. I sam je ispevao mnogo kanona svetiteljima. Naročitom krasotom i dubinom odlikuju mu se kanoni na Lazarevu Subotu, na Cveti, na Strasnu Nedelju. Bio episkop u gradu Majumu, blizu Gaze Palestinske. Nadživeo sv. Damaskina i skončao u dubokoj starosti.
Sveti Martin, čedo Panonije, I veliko svetilo Galije, Prezre časti cara zemaljskoga, Sluga posta Cara nebeskoga. Jake volje ka’ u nekog diva Beše Martin srca milostiva. Pepelom se Martin posipaše Na pepelu zlehudom spavaše Iz ljubavi prema Bogu svome, Za grehove ljudi raspetome. I Martin se sav razape svetu Samo da bi dostigao metu, Borbu vede Martin s demonima Ne dade se njihnim kušanjima, Borbu vede s ljudima obesnim, S jeresima mračnim i nečesnim Vitez beše Martin pravoslavni I pobednik čudesni i slavni. Borba prošla, vitez se odmara S mislima pokraj Hrista Cara, No molitve i sad Bogu diže, I u pomoć nevoljnima stiže.
Čime su se svetitelji najviše toliko uzvisili i proslavili u očima neba i ljudi? Poglavito smirenjem i službom. Sv. Martin još pre krštenja, kao oficir, imao je jednoga slugu, koga je on više smatrao bratom nego slugom. Često puta on je služio svoga slugu ne stideći se toga nego, na protiv, radujući se tome. Kada ga sv. Ilarije htede proizvesti za sveštenika, on sa suzama odbi tu počast, i umoli episkopa, da mu samo dozvoli da bude monah u nekom zabačenom mestu. Jednom putovaše sv. Martin iz Francuske za Panoniju, da obiđe svoje roditelje. Kada je prelazio Alpe, uhvate ga razbojnici i htedoše ga ubiti. Kada jedan razbojnik zamahnu da ga poseče, Martin se ne uplaši i ne trže i ne zamoli za poštedu, nego beše potpuno miran, kao da se ništa ne događaše. Začudi se razbojnik takvom ponašanju, opusti mač, i upita Martina, ko je on? Martin reče, da je on hrišćanin, i da se za to nije uplašio, što zna da Bog po velikoj milosti uvek je blizu ljudi, a naročito u časovima opasnosti. Svi se razbojnici udiviše retkoj vrlini ovoga Božjeg čoveka, i onaj, koji beše zamahnuo mač na Martina, poverova u Hrista, krsti se, i docnije zamonaši. – Kada se uprazni stolica episkopa u Turu, svi htedoše sv. Martina uzeti za episkopa, ali Martin ne hte o tom ni čuti. No neki građani Tura lukavstvom ga izazvaše iz manastira i odvedoše. Naime: oni dođoše pred kapiju manastira Martinovog i javiše igumanu, da neki bolesnik čeka pred kapijom i moli da izađe i blagoslovi ga. Kada sv. Martin izađe, oni ga uzeše i odvedoše u Tur, i učiniše episkopom. Predvidevši svoju skoru smrt u starosti on to objavi bratiji svojoj, i ovi se vrlo rasplakaše moleći ga, da ih ne ostavlja. Svetitelj, da bi ih utešio, pomoli se Bogu pred njima i reče: „Gospode, ako ja još trebam ljudima Tvojim, ja se ne otkazujem truda. Neka bude Tvoja sveta volja!“
Da sozercavam čudesno delo apostola Petra i Jovana (Dela Ap. 3), i to: 1. kako jedan prosjak, hrom od rođenja, potraži milostinju od svetih apostola. 2. kako Petar reče, da srebra i zlata oni nemaju; 3. kako ga apostol uze za ruku i reče: u ime Isusa Hrista ustani i hodi! i kako bolesnik ozdravi.
o večernjem plaču i jutarnjoj radosti
Večerom se useljava plač a jutrom radost. (Ps. 29, 6) Bog kara, i Bog veseli. Jedna pokajna pomisao već ublažava gnev Božji. Jer se Bog ne gnevi na ljude kao što se neprijatelj gnevi, nego kao otac na decu svoju. Njegov je gnev trenutan, Njegova milost beskonačna. Ako večerom pokara, jutrom već obraduje. Da bi Ga ljudi poznali i u karanju i u milovanju. O braćo moja, kad bi ljudi stalno poznavali i priznavali Boga kao dobrotvora, ne bi Ga ni znali kao karatelja i sudiju. Gle, i Bog se više raduje, da Ga mi poznamo po milosti nego po gnjevu. No ima ljudi vrlo neblagodarnih i nemislenih, koji se Boga nikad ne sećaju, kada Bog daje i miluje, nego Ga se samo onda sete, kada ih On počne biti i karati, bilo bolešću, ili smrću u porodici, ili neuspehom i sramom među ljudima, ili ognjem, ili mačem, ili zemljotresom, ili poplavom, ili mnogobrojnim drugim prutovima i prutićima, kojima On šiba neprobuđene, opominje neblagodarne, privodi razumu zatupele, i podseća sve i svakoga, da je On Tvorac i Gospodar i Darodavac i Sudija. Večerom se useljava plač a jutrom radost. Još ove reči znače, da je noć za plač i molitvu i pokajanje i bogorazmišljanje. Naročito je noć za pokajanje, a pravog pokajanja nema bez plača. Noću čovek nesmetano misli o delima svojim, o rečima i mislima svojim, i kaje se za sve što učini protiv zakona Božjeg. Ako čovek noću pokajnički plače, danju će se radovati, radovaće se kao novorođeni, kao okupani, kao olakšani od bremena greha. Ako li pak noć provodi u grehu i bezumnom veselju, osvanuće mu dan žalostan i plačevan. O Gospode Isuse, Spasitelju i Učitelju naš, karaj nas, no oprosti nam; šibaj nas, no spasi nas. Tebi slava i hvala vavek. Amin.
Sledeći praznik · prekosutra
Prepodobna mati Paraskeva (Sveta Petka)
Crveno slovoutorak, 27. oktobar