22. novembar

Svetitelj Simeon, Metafrast prozvani, On posveti crkvi talant bogodani, On ljubljaše svece, Božije drugove, I opisa divno podvige njihove, Podvige u duhu, podvige u telu, Podvig misaoni i podvig na delu. On drug veran beše drugova Božijih, Od svih ljudi u svetu Bogu najmilijih. On ljubljaše one koje i Bog ljubi, Kroz to ljubav svoju ka Bogu udubi. Od ljubavi k Bogu Simeon zasija, I k’o ćilim vezen ispisa Žitija, Pokolenja nova na sve četir’ strane Duše svoje divnim viteštvom da hrane, Gledeći primere viteštva svetačkog Sledeći stopama učenja otačkog. O divan je Bog naš posred svetitelja, O divan je Gospod – Stvoritelj angela.

Posle dugog rastanka sa svojim drugom Pajsijem, poseti ovoga Jovan Kolov i stupi s njim u razgovor. Pitahu jedan drugog, kakvu je ko vrlinu za toliko vreme obreo. Reče Pajsije: „nikad me sunce ne vide da jedem“. Reče pak Jovan Kolov: „a mene nikad ne vide da se gnevim“. Učeći bratiju u Skitu sv. Jovan upotrebljavao je ovu priču o pokajanoj duši čovečjoj: „u nekom gradu živela lepotica žena, no bludnica, koja imaše mnogo ljubavnika. Knez neki predloži toj ženi, da će je uzeti sebi za ženu, ako mu se obeća, da će živeti česno i verno u braku. Ona se obeća. Knez je uzme u svoj dvor i venča se s njom. Saznavši za ovo njeni pređašnji ljubavnici reše se, da je nekako vrate k sebi na stari put. No nisu smeli ići na oči knezu, nego pođoše pozadi dvora i počeše zviždati. Ču žena zviždanje i poznade. Pa brzo zapuši uši svoje i skloni se u unutrašnju odaju dvora, i zaključa vrata za sobom. Tako se izbavi novih iskušenja.“ Sv. Jovan objašnjavao je ovu priču ovako: žena bludnica to je duša, njeni ljubavnici – strasti, knez – Hristos, unutrašnja odaja – nebeska obitelj, ljubavnici što zvižde i mame – demoni. Ako duša bude neprestano okretala se od strasti svojih i pribegavala Bogu, to će se i strasti i demoni ustrašiti i pobeći od nje.

Da sozercavam pojavu angela Pavlu u noći na buri (Dela Ap. 27), i to: 1. kako se noću javi angel Božji Pavlu i reče mu, da se ne boji jer će biti spasen i on i svi s njim; 2. kako Pavle saopšti to ljudima na lađi i mnogo ih ohrabri.

Blagodaću ste spaseni. (Ef. 2, 5-8) Ko može pojmiti i priznati, da smo mi blagodaću spaseni? Da smo spaseni ne našim zaslugama i delima nego blagodaću Božjom – ko to može pojmiti i priznati? To može pojmiti i priznati samo onaj, ko je pojmio i video, s jedne strane bezdnu smrti i truleži, u koju je čovek grehom bio nizvrgnut, i s druge strane visinu časti i slave, na koju je čovek uzdignut u carstvu nebeskom, u svetu besmrtnom, u domu Boga živoga – samo onaj može to i pojmiti i priznati. Neko dete putovaše po noći, i spoticaše se i padaše iz rupe u rupu, iz jame u jamu, dok najzad, ne pade u jednu preduboku jamu, iz koje ni na koji način samo ne mogaše izaći. I kad se dete predade u ruke svojoj sudbini i mišljaše, da mu je tu kraj, najedanput neko stade više jame, pusti dug konopac detetu i viknu mu, da se uhvati i drži čvrsto za konopac. To beše neki carski sin, koji uze dete, opra ga i odenu ga, i odvede ga u svoj dvor, i postavi ga pored sebe? Da li se ovo dete svojom zaslugom i svojim delom spase? Nikad i nikako. Njegova je sva zasluga što se uhvatilo za dotureni mu kraj konopa, i što se držalo za konop. Čime je, dakle, dete spaseno? Milošću sina carevoga. U odnosu Boga prema ljudima ta milost se naziva blagodat. Blagodaću ste spaseni. Ove reči ponavlja apostol Pavle dva puta u kratkom razmaku, da bi verni znali i zapamtili. Znajmo i mi, braćo, i pamtimo, da smo blagodaću spaseni kroz Gospoda Isusa Hrista. Bili smo u čeljustima smrti, i darovan nam je život u dvoru Boga našega. O Gospode Isuse Hriste, Spasitelju naš, Tobom smo spaseni. Tebi slava i hvala vavek. Amin.