nedelja
13. april po starom kalendaru
Nedelja treća – Mironosica. Glas 2. Na jutrenju, Jev. Mk zač. 71. (16, 9-20). Na Liturgiji, ap. zač. 16. (Dap 6, 1-7). Jev. Mk zač. 69. (15, 43-47; 16, 1-8).
Sveti sveštenomučenik Artemon Laodikijski
Bi sveštenik u Laodikiji za vreme cara Dioklecijana. Pred sudijom mučiteljem ovako je za sebe rekao: „imenujem se Artemon, rob Hrista Boga mojega; 16 godina beh čtec i čitah knjige u crkvi Boga mojega; 28 godina beh đakon i čitah svešteno Jevanđelje; 33 godine napunih kao prezviter učeći ljude i nastavljajući ih na put spasenja s pomoću Hristovom“. Sudija ga uvede u hram Eskulapov gde žrečevi naročito negovahu velike zmije, posvećene tome „bogu“. Svi držahu da će zmije ugristi Artemona. No on se prekrsti i silom krsta prikova sve zmije za zemlju tako da se ne mogahu maći. Po tom ih izvede sve u dvorište, duhnu na njih i sve ih na mah umrtvi. Svi behu u velikom užasu. A glavni žrec toga hrama, Vitalije, videći ovo čudo, pade na kolena pred Artemonom i povika: „veliki je Bog hrišćanski!“ I krsti ga mučenik sa još nekim prijateljima njegovim. No zlobni sudija osta uporan u zlobi i mučaše starca Artemona raznim mukama. Jednom ga htede baciti u vrelu smolu, no sam se s konja vrže u nju i izgore. Behu viđena dva orla koji padoše na nj’ digoše ga s konja i vrgoše u smolu. Sveti Artemon osta slobodan za izvesno vreme i hođaše, praćen uvek sa dva svoja omiljena jelena, i učaše narod. No ponovo bi uhvaćen i posečen 303. god. I preseli mu se duša u Carstvo Hrista Boga našega, kome je Artemon sveti verno služio.
Iz grada Mira Likijskog. Građanin česan i slavan. Javno ispovedio svoju veru u Hrista i narugao se mrtvim idolima. Zbog toga bi od neznabožaca ognjem umoren.
Rođena u Aleksandriji od česnih roditelja; naučena blagočešću od malena i u petnaestoj godini svojoj venčana s mužem česnim. No svekar njen bi skveran starac, i u odsustvu svoga sina napade na snahu svoju i htede je obeščastiti. Ustraši se Tomaida i u strahu opominjaše svekra na zakon Božji, i izmicaše iz ruku njegovih. Posle duge borbe svekar izvadi nož i zakla snahu, pa je raseče na dve polovine. U tom času postigne ga kazna Božja: namah oslepi i ne mogadne naći vrata da izađe, nego tu u odaji bude zatečen i predat sudu, koji ga osudi na smrt. Tako Tomaida postrada za zapovest Božju o supružanskoj vernosti i o čistoti. Dešavalo se potom da su mnogi budući mučeni bludnom strašću, uzdizali molitve sv. Tomaidi i dobijali od nje krepku pomoć. Veliki podvižnik Danilo preneo je njene mošti u Skit, i tamo ih položio u groblje sveštenomonaha. Postrada sv. Tomaida 476. god.
Ko postrada zbog zločesta dela S angelima ne ima udela: Ko l’ postrada zbog Božije volje, I rad Hrista ponese nevolje, Od vernoga il’ od nevernoga, Taj će lice sagledati Boga. Tomaida, Božija sluškinja, Bi po srcu prava bogomoljka, No postrada rad Božjeg zakona Od svojega svekra osiona. – Prođ’ se, svekre, bednog tela moga! Zar se višnjeg ti ne bojiš Boga? Telo ljudsko – ma da prosto blato Rad duše je od Boga nam dato. Ako telo grehom uprljamo, Duši svojoj krila salamamo, Od Boga je odvajamo živog, I dajemo u plen nečestivog. – Slep od strasti svekar je raseče: – Bog da prosti! pravednica reče. Al’ ubicu slepilo postiže – Dvostruk slepac po Paklu gamiže.
Kad su mučenika Kriskenta, plemića Mirlikijskog, izveli na sud, sudija ga dugo savetovaše da se pokloni idolima. Pa kad u tom ništa ne uspe, on najzad reče Kriskentu: „pokloni se samo telom, a dušom klanjaj se tvome Bogu!“ Na to mu čestiti Kriskent odgovori: „ne može telo činiti ništa nezavisno od duše, koje mu je pokretač i vođ“. I za to bi Kriskent ubijen.-Jasna pouka, da hrišćanin ne može biti dvoličan. I još jedna više: da hrišćanin ima dužnost i telom služiti svome Tvorcu, a ne samo dušom. Ovim se oprovrgava i lažni stav nekih hrišćana, koji telesno žive kao neznabošci, a međutim hvale se da oni dušom veruju u Boga i ljube Boga. Oni dele sebe u dvoje, i stavljaju se u službu dva gospodara, iako su najsvetija usta to oglasila za nemogućnost.
Da sozercavam vaskrslog Gospoda Isusa, i to: 1. kako se zbog Tome, trenutno jedinog nevernog među učenicima, ponovo javlja u Svom proslavljenom telu; 2. kako Toma svojim prstima opipa ožiljke rana na prečistom telu Gospodnjem, i poverova.
o Tominom opitu
Gospod moj i Bog moj! (Jov. 20, 28) Kad je apostol Toma opipao rane Gospoda Isusa on je uzviknuo: Gospod moj i Bog moj! Kad je Marija Magdalena čula glas Vaskrslog ona je u duši uzviknula: Gospod moj i Bog moj! Kad je Savle video svetlost i čuo reči Vaskrslog, on je priznao: Gospod moj i Bog moj! Kad su neznabošci s divljenjem gledali kako bezbrojni mučenici radosno podnose muke i pitali ih ko je taj Hristos, svak je odgovarao: Gospod moj i Bog moj! Kad su se rugači rugali vojskama isposnika i pitali ih, ko je taj rad koga oni nalažu na sebe težak podvig, svi su imali jedan odgovor: Gospod moj i Bog moj! Kad su se podsmevači podsmevali devojkama, koje se zavetovahu devstvovati, i pitali ih, ko je taj rad koga se one odriču braka, sve su imale jedan odgovor: Gospod moj i Bog moj! Kad su srebroljubci s čuđenjem pitali mnoge bogataše, ko je taj rad koga razdaju svoje bogatstvo i postaju siromasi, svi su oni odgovarali jedno i isto: Gospod moj i Bog moj! Neki Ga videše i rekoše: Gospod moj i Bog moj! Neki Ga samo čuše i rekoše: Gospod moj i Bog moj! Neki Ga opipaše i rekoše: Gospod moj i Bog moj! Neki Ga opaziše u tkivu događaja i u sudbama naroda i rekoše: Gospod moj i Bog moj! Neki osetiše prisustvo Njegovo u životu svome i uzviknuše: Gospod moj i Bog moj! Neki Ga raspoznaše po nekom znamenju, na sebi ili na drugima, i uzviknuše: Gospod moj i Bog moj! A neki pak samo čuše o Njemu od drugih, i poverovaše, i uzviknuše: Gospod moj i Bog moj! Vaistinu, ovi poslednji su najblaženiji! Uzviknimo i mi svi od svega srca, ma kako da smo došli do poznanja Njega ili do saznanja o Njemu: Gospod moj i Bog moj! Tebi slava i hvala vavek. Amin.
Sledeći praznik · za 10 dana
Crveno slovosreda, 6. maj
Riba