12. mart

Dve prirode Gospod spoji, Da ih više ne razdvoji: Čovečansku i božansku, Da ih više ne razdvoji. Bog i Čovek – ličnost jedna Na dve strane neposredna. Bogočovek i Spasitelj, Razdvojenog Sjedinitelj, Večnih tajni Tolkovatelj, Carstva svetih Osnovatelj. Bog čoveku priđe bliže, Večnost spusti, vreme diže, Hristos – truba Svetog Trojstva, Hristos – tajna čudnog Dvojstva: Bog istinit čovek posta. Dole siđe, gore osta. Niti pade nit posrnu. No telom se zaogrnu. To je sveta ljubav čista. Ljubav večna, večno ista: Malim prstom diže diva, A za um je nepojmljiva.

Retkom neustrašivošću odlikovali su se jurodivi Hrista radi. Blaženi Nikolaj trčao je po ulicama grada Pskova praveći se lud, ukorevajući ljude za njihove tajne grehe i proričući ono što će im se dogoditi. Kada car Ivan Grozni uđe u Pskov, sav grad beše u strahu i užasu od groznog cara. Pred svakom kućom beše položen hleb i so kao dobrodošlica caru, no narod se ne pojavljivaše. Kada načalnik grada pred crkvom podnese caru na poslužavniku hleb i so, car oturi poslužavnik i hleb i so pade na zemlju. Tada se pred carem pojavi blaženi Nikolaj, u dugačkoj košulji, opasan konopom, jašući na štapu, kao dete, pa uzviknu: „Ivanuška, Ivanuška, jedi hleba i soli a ne čovečje krvi.“ Pojuriše vojnici, da ga uhvate no on odjuri i sakri se. Saznavši car o ovom blaženom, ko je on i šta je, poseti ga u njegovoj tesnoj odaji. Bila je prva nedelja Časnog posta. Čuvši da mu car dolazi u posetu, Nikolaj nađe komad sirovog mesa, pa kad mu car stupi u keliju, Nikolaj se pokloni i ponudi caru meso: „Jedi, Ivanuška, jedi!“ Ljutito mu odgovori grozni car: „Ja sam hrišćanin i ne jedem mesa uz post.“ Tada mu brzo odgovori Božji čovek: „Ta ti činiš i gore: hraniš se čovečijim mesom i krvlju, zaboravljajući ne samo na post nego i Boga!“ Ova lekcija uđe u srce cara Ivana i on postiđen odmah napusti Pskov gde beše naumio učiniti veliki pokolj.

Da sozercavam Gospoda Isusa kao hleb života (Jov. 6, 48) i to: 1. kao hleb kojim se duša hrani i živi, 2. kao hleb kojim se um hrani i prosvećuje, 3. kao hleb kojim se srce hrani i oblagorođava.

Ja sam hleb Života. (Jov. 6, 48) Tako reče Gospod Isus gladnome rodu ljudskom. I reč se ta obistini kroz vekove na bezbrojnim sledbenicima Hristovim, koji Gospoda primiše kao hranu duše svoje. Neki očajni mladić, koji stajaše blizu samoubistva, ispovedi se jednom duhovniku. Sasluša ga duhovnik pažljivo pa mu reče: „Sine moj, sam si kriv nevolji svojoj. Duša je tvoja izgladnela do smrti. Ti si celoga života učio samo kako da hraniš telo, no nisi nikad ni pomislio da i duša potrebuje svoju hranu, i to veću i češću nego što telu treba. Duša je tvoja na umoru od gladi. Jedi i pij Hrista, sine moj. Samo to može povratiti dušu tvoju od smrti. Svaki dan i neprestano jedi i pij Hrista; On je životvorni hleb duša naših.“ Posluša mladić starca i povrati se u život. Hranimo, braćo, dušu svoju Hristom, da bi duša naša bila živa i zdrava. Hranimo neprestano um naš mislima Hristovim, da bi um naš bio prosvećen i vedar. Hranimo neprestano srce naše ljubavlju Hristovom, da bi srce naše bilo sito i radosno. Hranimo neprestano volju našu zapovestima Hristovim i primerom Hristovim, da bi volja naša svakominutno činila dobra dela. Neka Hristove misli budu naše misli; i Hristova ljubav naša ljubav; i Hristova dobra volja naša dobra volja. Neprestano hranimo duše naše Hristom Gospodom; neprestano dušom jedimo Njega i pijmo Njega. Nema hranljivijeg hleba od Njega, nema slađeg pića od Njega. U pričešću On se sav daje nama, telom i krvlju. No pričešće je opomena, da duše naše treba neprekidno da hranimo Njime. Neprekidno Njega da jedemo i pijemo, kao što neprestano dišemo. O blagi i slatki Gospode naš, pokreni duše naše, da se neprestano Tobom hrane i žive budu. Ti si naš hleb života. Tebi slava i hvala vavek. Amin.