9. mart

Tvorac lučezarni, svetlošću krunisan. Ničim neizrečen, nikim neopisan, On podiže crkvi mudre strojitelje, I pastire dobre, revne branitelje. Zbog grehova naših i muke popušta. Mada je On milost i dobrota sušta. Ko što tvrdu zemlju ljutim mrazom spravlja I čineć je mekom za usev pripravlja. Tako srca naša mekša ljutom mukom No sve k dobru vodi Svojom blagom rukom. Kroz tamninu muke On u svetlost gleda. I tami posle roka zadržat se ne da: Kroz žalost i suze On radost prozire. U krajeve svakog početka prodire. Jer On je sve poč’o, On i svršit’ želi Ko će protivstati kada On poveli? Nejak je, rek’o bi jer se vešto sklanja. I senkom se dela skriva i zaklanja. Kada senka prođe i svet kraju stigne. I crkva gotova nebu se uzdigne, Tad će Sunce Pravde, što nikad ne trne, Crkvom ka’ porfirom Sebe da ogrne.

Hrišćanin je sličan isprošenoj devojci. Kao što isprošena devojka neprestano misli o obručniku svome, tako i hrišćanin o Hristu. Iako je obručnik daleko preko deset brda, svejedno, devojka se ponaša kao da je on neprestano tu, kod nje i s njom. Ona misli na njega, peva njemu, govori o njemu, sanja o njemu, sprema darove za njega. Isto se tako ponaša i hrišćanin prema Hristu. I kao što obručnica zna, da prvo mora da izađe i udalji se iz kuće gde se rodila, da bi se sastala i potpuno sjedinila s obručnikom svojim, tako i hrišćanin zna da se i on ne može potpuno sjediniti s Hristom dok ga smrt ne razluči od tela, tj. od materijalnog doma, u kome je njegova duša od rođenja obitavala i rasla.

Da sozercavam Gospoda Isusa kako sedeći u lađi uči narod na obali (Mk. 4. 1) i to: 1. kako se veliko mnoštvo naroda tiskaše da Ga čuje, tako da morade ući u lađu, 2. kako ih učaše pričama o sejaču, semenu i zemlji. tj. onim sravnjenjima i primerima koji se iz dana u dan ponavljaju od početka sveta i ponavljaće se do svršetka, 3. kako ih ne uči pomoću nekih retkih i čudnovatih događaja nego pomoću onih običnih, koji su zajedno s čovekom ušli u vreme i zajedno s čovekom izaći će iz vremena.

Nema ništa tajno što neće biti javno. (Mk. 4, 22) Sve tajne radnje ljudske biće javne jednoga dana. I nikakvo se delo ljudsko ne može ukriti. Jevreji su mislili da će sakriti od Boga ubistvo tolikih proroka, i da će krvavi zločin nad Hristom moći sakriti, i od Boga i od ljudi. Međutim, to što su oni mislili sakriti, postalo je danonoćnom pričom i na nebu i na zemlji evo kroz hiljade godina. Juda je mislio sakriti svoj izdajnički dogovor protiv svoga Gospoda, no Gospod je provideo taj dogovor i objavio ga Judi u lice. A Isus mu reče: Juda, zar cjelivom izdaješ sina čovečjega? (Lk. 22, 48) Još je Gospod prozirao u srca fariseja i pogađao njihove zle pomisli. Zašto zlo pomišljate u srcima svojijem? (Mat. 9, 4) Kakva dela, kakve stvari, kakvi događaji u ovome svetu da se sakriju od Onoga koji vidi i objavljuje čak i najtajnije pomisli srca ljudskog? Nema ništa tajno što neće biti javno. Da strahujemo zbog ovoga, i da se radujemo zbog ovoga. Da strahujemo – jer će se sva naša tajna zla dela, zle želje i zle pomisli izneti na javnost. Da se radujemo – jer će se sve dobro što smo stvorili, ili poželeli, ili pomislili u tajnosti, izneti na javnost. Ne iznese li se sve pred ljude na javnost, izneće se pred angele nebeske. Utoliko veći strah za grešnike, i utoliko veća radost za pravednike. Gospode čovekoljubni, oprosti nam grehe naše i ne objavljuj ih na propast našu i na tugu svetih angela Tvojih. Tebi slava i hvala vavek. Amin.