Јестира 4

А Мардохеј, дознавши шта се догађа, раздрије хаљине своје и обуче се у костријет и посу пепелом, па истрчавши преко градског трга, викаше гласом великим горко: Уништава се народ који није учинио никакву неправду!

И дође до царских врата и стаде; јер није му било дозвољено да уђе у двор са костријетом и пепелом.

И по свој земљи гдје је показивано (царево) писмо, настаде вапај и плач и ридање велико Јудејаца, костријет и пепео простираху себи.

И уђоше слушкиње и евнуси царичини, и обавијестише је; и она се смете чувши шта се догоди, па посла Мардохеју да се обуче и да скине костријет и пепео, али он не послуша.

Тада Јестира позва Ахратеја, свога евнуха који јој служаше,

И посла га да јој сазна од Мардохеја о чему је ријеч.

Мардохеј, пак, каза му шта се догодило и обећање које је обећао Аман цару за ризницу десет хиљада таланата – да истријеби Јудејце.

И препис (наредбе) изложен у Сусану о њиховом истријебљењу даде му да покаже Јестири, и рече му да јој наложи да уђе и умоли цара да се заузме за народ, сјећајући се дана понижења свога – како си отхрањена мојом руком, јер је Аман, други послије цара, говорио против нас до смрти; призови Господа, говори цару о нама и избави нас од смрти.

Тада ушавши Ахратеј, каза јој све ове ријечи.

А Јестира рече Ахратеју: Иди Мардохеју и реци:

Да сви народи царства знају да сваки човјек или жена који уђу к цару у унутрашњи двор незвани, нема им спаса. Само онај коме цар пружи златну палицу, тај ће се спасити. А ја нисам позвана да уђем код цара има већ тридесет дана.

И јави Ахратеј Мардохеју све ријечи Јестирине.

И рече Мардохеј Ахратеју: Иди и реци јој: Јестира, не мисли о себи да ћеш се ти једина спасити у царству од свих Јудејаца;

Уосталом, ако не послушаш у овом часу, од другдје биће помоћ и заштита Јудејцима, а ти и дом оца твога погинуће. И ко зна да ли управо због овог времена ниси постала краљица?

И посла Јестира дошавшег к њој Мардохеју говорећи:

Иди и сабери Јудејце који су у Сусану и постите за мене, и не једите и не пијте три дана, дан и ноћ, а и ја и слушкиње моје нећемо јести. И тада ћу ући к цару супротно закону, па макар ме погубио.

И отишавши Мардохеј, учини све оно што му заповиједи Јестира,

17а. И помоли се Богу сјећајући се свих дјела Господњих и рече: 17б. Господе, Господе, царе Сведржитељу, јер је све у власти Твојој, и нема га који ће се супротставити кад захтједнеш да спасеш Израиља; 17в. Јер Ти си створио небо и земљу и све што је дивно у поднебесју, и Господар си свега, и нема га ко ће се одупријети Теби Господу. 17г. Ти све знаш; Ти знаш, Господе, да не учиних ово због увреде нити због гордости нити због частољубља, то што се не поклоних гордом Аману, јер бих био спреман да цјеливам и траг ногу његових ради спасења Израиља. 17д. Него сам ово учинио да не бих дао славу човјеку изнад славе Божије, и никоме се нећу поклонити осим Теби, Господу моме, и нећу то са гордошћу чинити. 17ђ. – И сада, Господе Боже, Царе, Боже Израиљев, поштеди народ Твој, јер нам припремају пропаст и пожељеше да истријебе Твоје насљеђе од искони. 17е. – Не презри удио свој који си за себе избавио из Египта; 17ж. Услиши молитву моју и смилуј се избрању своме и окрени ридање наше на весеље, да бисмо живјећи појали имену Твоме, Господе, и не погуби уста која Ти поју хвалу, Господе. 17з. И сав Израиљ завапи свом снагом својом, јер смрт њихова бјеше пред очима њиховим. 17и. – И Јестира царица прибјеже ка Господу, смртном борбом обузета, и скинувши хаљине славе своје, обуче се у хаљине туге и плача; и умјесто сујетних масти, прахом и пепелом посу главу своју и тијело своје изнури веома и свако мјесто украшавања у весељу своме покри распуштеном косом својом, и мољаше се Господу, Богу Израиљеву, и рече: 17ј. – Господе мој, Царе наш једини, помози мени самој и немајућој помоћника сем Тебе, јер је биједа моја у руци мојој. 17к. Слушала сам од рођења свога, у племену очинства мога, да си Ти, Господе, изабрао Израиљ између свих народа и оце наше између свих предака њихових у насљедство вјечно и да си им чинио све што си говорио. 17л. А сада сагријешисмо пред Тобом, и предао си нас у руке непријатеља наших, зато што слависмо богове њихове; праведан си, Господе. 17љ. – И сада, не би им доста горко робовање наше, него ставише руке своје на руке идола својих, да би истргли заповијест уста Твојих и истријебили насљедство Твоје и затворили уста оних који Ти поју хвалу, и угасили славу Храма Твога и жртвеника Твога; 17м. Да би отворили уста (многобожних) народа на подвиге сујетне и дивили се цару тјелесном довијека. 17н. Не предај, Господе, скиптар свој оним (боговима) којих нема; и да се не подсмјехну паду нашем, него окрени намјеру њихову на њих саме, а подстрекача против нас учини примјером срамотним. 17њ. Помени, Господе, пројави се у часу жалости наше и мене охрабри, царе богова и сваког началства, обдржитељу. 17о. – Подај ријеч благоугодну устима мојим пред тим лавом и промијени срце његово на мржњу против непријатеља нашег на његову пропаст и једномишљеника његових; 17п. А нас избави руком својом и помози мени самој која нема никога осим Тебе, Господе. 17р. Ти све знаш и знано ти је да омрзнух славу безакону и да се гадим постеље необрезаних и свега туђинскога. 17с. – Ти знаш невољу моју, да се гнушам знамења гордости моје што је на глави мојој, у дане виђења мога гнушам се овога као крпе од женске нечисти, и не носим га у дане молитвеног тиховања мога. 17т. – И није јела слушкиња Твоја са трпезе Аманове, и нисам славила гозбу цареву, нити пила вина жртава (идолских); 17ћ. И није имала радости слушкиња Твоја од дана промјене своје до сада, осим због Тебе, Господе, Боже Аврамов. 17у. – Боже, Сведржитељу, услиши глас обезнађених и избави нас из руку нечастивих; и избави ме од страха мога.