nedelja
28. septembar po starom kalendaru
Nedelja 19. po Duhovima. Glas 2. Jev. vas. 8. (Jn 20, 11-18). Na Liturgiji, ap. zač. 194. (2. Kor 11, 31-12, 9). Jev. Lk. zač. 26. (6, 31-36).
Prepodobni Hariton Ispovednik; Sv. prepmuč. medljanski iguman Serafim, monasi Avakum i Mardarije
Ugledan i blagočestiv građanin grada Ikonije. Zapojen duhom svoje zemljakinje sv. Tekle Hariton javno ispovedaše ime Hristovo. Kada poče ljuto gonjenje hrišćana u vreme cara Avrelijana, Hariton odmah bi izveden na sud pred hegemona. Reče mu sudija, da se pokloni bogovima (tj. idolima), na što mu Hariton odgovori: „svi vaši bogovi su besovi, koji su negda zbog gordosti svrgnuti s neba u ad preispodnji“. I objavi Hariton jasno veru svoju u jedinoga živoga Boga, Tvorca svega, i Gospoda Isusa Spasitelja ljudi. Tada naredi hegemon, te biše i istjazavaše telo Haritonovo u tolikoj meri, da mu celo telo beše pokriveno ranama, i sve beše kao jedna rana. Posle zle smrti Avrelijanove, koja zlotvora postiže u to vreme, Hariton bi oslobođen muka i tamnice. On se uputi u Jerusalim. Na putu ga uhvate razbojnici, od kojih se Promislom Božjim oslobodi. I ne hte se više vraćati u Ikoniju nego se povuče u pustinju Faransku, gde osnova jednu obitelj i sabra monahe. Davši ustav toj obitelji i hoteći izbeći pohvale od ljudi on se udalji u drugu jednu pustinju prema Jerihonu, gde opet vremenom bi osnovana druga obitelj, nazvana Haritonova. Najzad osnova i treću obitelj, Sukijsku, – grčki zvanu Stara Lavra. – Skončao u dubokoj starosti i preselio se u slavu Gospoda svoga 28. sept. 350. god. Mošti njegove počivaju u prvoj njegovoj obitelji. Sv. Haritonu pripisuju sastav čina postriženja monaškog.
Učenik i verni prijatelj velikoga proroka Jeremije. Proricao povratak Judeja iz ropstva Vavilonskog, propast Vavilona i dolazak Sina Božjeg na zemlju. Drži se, da je i on ubijen bio od Jevreja u Misiru kao i prorok Jeremija, u VII stoleću pre Hrista.
U vreme Dioklecijana neki Magn, hegemon Antiohijski, pođe u lov s vojnicima. Goneći nekakvog zvera videše vojnici, kako zver pribeže Marku pastiru, koji čuvaše tu stado svoje. I stade se zver umiljavati oko Božjeg čoveka Marka. Videći to 30 vojnika i poučeni od sv. Marka poverovaše u Hrista, i odmah biše posečeni. Hegemon veza Marka, dovede u grad, i pozva tri brata kovača: Aleksandra, Alfeja i Zosima, i poruči im, da naprave mučiteljske sprave za mučenje Marka. No oni sva trojica razgovorivši se sa sv. Markom primiše veru Hristovu, i otkazaše porudžbinu hegemonovu. Hegemon ih osudi na smrt, i naredi, te im se nali u usta rastopljeno olovo. A svetome Marku po tom bi odsečena glava, i položena u hram Artemidin, od čega se taj hram Božjom silom sruši.
Unuk sv. Ljudmile. I kao kralj podvizavao se u veri slično velikim podvižnicima, i utvrđivao veru pravoslavnu u svom narodu. Strogo je pazio, da na sudovima ne postrada ko nevin. Po revnosti prema veri Hristovoj i po ljubavi prema bližnjim sveti Vaclav je kupovao neznabožačku decu, koja su prodavana kao roblje, i odmah ih krštavao i kao hrišćane vaspitavao. Preveo Jovanovo Jevanđelje na češki jezik. Preneo mošti sv. Vita i sv. Ludmile, babe svoje, u Prag. Brat njegov Boleslav pozvao ga u goste i ubio ga u svome dvoru. Odmah po tom Boleslav počeo dovoditi Nemce za sveštenike i uvoditi službu na latinskom jeziku. Vaclav sveti postrada 935. god. Mošti mu počivaju u Pragu.
Od zle majke dobar plod se rodi, Sveti Vaclav, što Bogu ugodi, Zla mu majka samo telo dade, Baba – svetlost i vere i nade; Slavna baba, pobožna Ludmila, Vaclavu je dušu odgajila. Ko krin beli Vaclav uzrastao, U čistotu sav se obukao. Kralj kraljuje, narod se raduje, Narod s kraljem Boga počituje. No vrag ljudi nit spava nit drema, Grešne zamke svakoj duši sprema, Boleslava diže na Vaclava – Što će brate, tebi moja glava? – Vaclav reče, no brat ga poseče! Al’ od Boga zlotvor ne uteče. Ode duša Vaclava svetoga Pred višnjega Boga pravednoga, Pred Onoga koga vazda voli; Sa Ludmilom sad se Vaclav moli Za svoj narod, da se verom krepi – Vaclav sveti, k’o angel prelepi!
Rukovodeći domostrojstvo ovoga sveta a naročito crkve Svoje svete Bog često čini iznenadne poteze i menja zlu sudbu Svojih slugu na dobro. U životu sv. Haritona to se pokazalo više puta. Posle ljutih muka Hariton beše bačen u tamnicu i obrečen na sigurnu smrt. No iznenadno pogibe car Avrelijan, i pod novim carem hrišćanski sužnji behu pušteni u slobodu. Tako Hariton izbeže smrt. Kada pak putovaše za Jerusalim, uhvatiše ga razbojnici i odvedoše u svoju pećinu; tu ga ostaviše, a oni odoše u pljačku, s tim da kad se vrate umore Haritona smrću. U toj pećini beše neki sud s vinom, u koji se uvuče zmija otrovna, napi se vina i izbljuva ga, sa jedom, ponovo u sud. Kada se vratiše razbojnici, oni ožedneli od puta i žege, napiše se vina i jedan po jedan popadaše mrtvi. I tako i toga puta iznenadnim događajem izbavi se sv. Hariton od smrti. Navaljivaše Gospod bede na slugu Svoga, da bi ga bedama, kao zlato ognjem, prekalio i očistio i za Sebe više vezao, a izbavljaše ga od smrti zato što trebaše Hariton da ustanovljenjem nekolikih manastira i svojim ličnim podvigom uputi mnoge duše ljudske na put spasenja.
Da sozercavam promenu cara Ozije na zlo (II Dnev. 26), i to: 1. kako se pogordi i pokvari Ozija kada se s pomoću Božjom beše osilio; 2. kako pogazi zakon, pa uze kadionicu i htede u hramu da služi na suprot protestima sveštenika.
o poslednjoj molitvi Hristovoj za verne
Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gdje sam ja. (Jov. 17, 24) Evo vozdajanija trudbenicima Božjim! Eva slavne nagrade sledbenicima Hristovim! Ono što Sin Božji hoće, i Otac hoće, i Duh Sveti hoće. A ono što Sveta Trojica hoće, ono biva. A šta hoće Gospod Sin Božji? On hoće, da i učenici Njegovi budu sa Njim zajedno u carstvu nebeskom; i ne samo Njegovih 12 učenika nego i svi oni, veli Gospod, koji me uzvjeruju njihove riječi radi (17, 20). U te se i mi računamo, braćo moja, koji se krstismo i veru apostolsku primismo i održasmo; ali samo pod uslovom, ako se sami toga velikog blaga ne odreknemo nedelima svojim, odstupanjem od vere, nečistotom greha, bogohulnim rečima i pomislima. Oče, hoću, govori Gospod dalje, da vide slavu moju koju si mi dao. Neka niko ne zaključi iz ovih reči, da je Sin manji od Oca. Jer pre toga sam Gospod govori Ocu Svome: Ja Tebe proslavih (Jov. 17, 4). Vidite li, kakvo je ravenstvo Oca i Sina, i kakva je beskonačna ljubav Njihova međusobna. Ja tebe proslavih… i sad proslavi ti mene, oče. No da slava Hristova ne počinje na zemlji i u vremenu, pokazuju reči Gospoda Hrista – slavom koju imadoh u tebe prije nego svijet postade. To nije, dakle, slava zemaljska ni vremena, niti slava svetska i ljudska, nego slava nebeska, večna, neprolazna, neiskaziva. Kako, na ime, hoće Sin Božji da Ga Otac proslavi? Na taj način što će tu nebesku i večnu slavu pokazati svima onima koji Sina Njegovog poslušaše, za Njim pođoše i zapovesti Njegove ispuniše. U toj slavi želi čovekoljubivi Gospod da i mi uzmemo učešća – ne samo apostoli nego svi mi koji se imenom Njegovim imenujemo. O milosti, o čovekoljublja! Dogma našeg besmrća i života večnog i slave večne nije od ljudi, braćo, nego od samoga Gospoda i Spasa našeg. O da nas samo telesne brige, lenost na molitvi, i uzajamna mržnja ne odvoje od ove slave Hristove, od života beskonačnoga! O Gospode blagi i milostivi, oprosti nam grehe naše i daruj nam carstvo Tvoje večno. Tebi slava i hvala vavek. Amin.
Sledeći praznik · sutra
Prepodobni Kirijak Otšelnik – Miholjdan
Crveno slovoponedeljak, 12. oktobar