28. jun

Rođen u selu Tekuji blizu Vitlejema. Prost poreklom i životom, Amos je bio čuvar svinja bogataša jerusalimskih. No Bog koji ne gleda ko je ko po spoljašnjosti nego po čistoti srca, i koji je i Mojseja i Davida uzeo od ovaca i postavio ih za vođe naroda, izabrao je ovoga Amosa za svog proroka. On je izobličavao cara Oziju i njegove žrečeve za idolopoklonstvo, i odvraćao je narod od klanjanja zlatnim junicama u Vetilju učeći ga da se klanja Bogu jedinome i živome. Kad ga je glavni žrec Amasija gonio, on prorekne, da će Asirci pokoriti Izrailj, da će poseći cara i sinove Amasijine, i da će Amasijinu ženu na oči njegove vojnici asirski bludom oskvrniti zato što je i Amasija zaveo narod na bluđenje s idolima. Sve se ovo potom i zbilo. Sin žrečev udari proroka štapom po čelu tako silno, da on padne. Jedva živ bude donesen u svoje selo Tekuju, gde ispusti svoju svetu dušu. Živeo je u VIII veku pre Hrista. (Videti Stari Zavet, Knjiga proroka Amosa.)

Sveti Vit rođen je u Siciliji, od slavnih no nevernih roditelja. Modest mu je bio učitelj a Kriskentija dadilja. Sveti Vit rano se krstio i već u dvanaestoj godini pošao na podvig veliki. Angeli mu se javljali, i rukovodili ga i krepili u podvigu, a i sam on bio je svetao i krasan kao angel Božji. Sudiji, koji ga je tukao, osuši se ruka, i on mu molitvom ruku isceli. Otac mu oslepi videći u njegovoj sobi dvanaest svetih angela „kojima oči behu kao zvezde, a lica kao munje“. No Vit mu molitvom povrati vid. Kada ga otac htede ubiti, angel mu se javi i prevede ga, zajedno sa Modestom i Kriskentijom u Likaniju, na obalu reke Silar. I tu sveti Vit pokaza mnoga čudesa nad bolnim i sumašedšim. Na poziv cara Dioklecijana ode u Rim gde izgna zlog duha iz sina careva, za što ga car ne nagradi nego, naprotiv, ljuto namuči, jer se ne hte pokloniti glupim idolima. No od svih muka izbavi ga Gospod i Svojom nevidljivom rukom prenese ponovo u Lukaniju, gde se i on i Modest i Kriskentija predstaviše Gospodu. Mošti svetog Vita nalaze se u Pragu.

Živeo svetim životom u jednom manastiru u Misiru. Neki njegov sabrat iz zavisti okleveta ga za svetotatstvo, krađu crkvenih stvari. Nevinom Duli svuku rasu i predadu ga knezu na osudu. Knez naredi te ga šibahu, i htede mu ruke odseći, shodno zakonu za takva nedela, no u tom se onaj sabrat raskaje i objavi nevinost Dulinu. Povraćen u manastir posle dvadeset godina izgnanja i uniženja, on trećeg dana upokoji se u Gospodu. Telo njegovo čudesno iščezne.

Jedan od velikaša srpskih, koji su vladali carstvom srpskim posle cara Dušana. Po smrti cara Uroša Lazar bi krunisan od patrijarha Jefrema za cara srpskog. Slao izaslanstvo u Carigrad, sa monahom Isaijom da moli da se skine anatema sa naroda srpskog. Borio se protiv sile turske u nekoliko mahova. Najzad sukobi se na Kosovu polju 1389. godine 15. juna sa turskim carem Amuratom, gde bude posečen. Telo mu preneto i sahranjeno u njegovoj zadužbini Ravanici kod Ćuprije, a docnije preneto odatle u Ravanicu Sremsku, odakle je za vreme Drugog svetskog rata (1942. godine.) preneto u Beograd i položeno u Sabornu crkvu, gde i danas netljeno počiva i pruža utehe i iscelenje svima onima koji mu se molitvom obraćaju. Obnovio Hilandar i Gornjak; podigao Ravanicu i Lazaricu; bio ktitorom manastira ruskog Pantelejmona kao i mnogih drugih crkava i manastira. (Sada njegove svete mošti počivaju u manastiru Ravanici).

Kao sin jednoga sveštenika odmalena težio za duhovnim i podvižničkim životom. Odbegao u Svetu Goru, kada su roditelji hteli da ga žene. Docnije se vratio i podvizavao se u Ibarskoj klisuri i Dečanima. Kada nasta mnogonačelije i borba o prvenstvo u državi, pa nažalost i u crkvi, Sabor izabra Jefrema za patrijarha na mesto upokojenog Save 1375. godine. Kada mu je saopšten izbor, on se gorko zaplakao, no nije se mogao otkazati. On je venčao kneza Lazara za cara 1382. godine, otkazao se prestola i predao ga Spiridonu, a on se opet povukao u pustinju; no po smrti Spiridonovoj, 1388. godine, umoli ga car Lazar te se ponovo primi dužnosti. Upravljao Srpskom crkvom u teško vreme Kosovske propasti i docnije do 1400. godine, kada skonča, u osamdeset osmoj godini svoga života, i preseli se ka Gospodu, koga je ljubio. Mošti mu počivaju u manastiru u Peći.

Blagodareći savetima, suzama i molitvama majke mu Monike obraćen iz neznaboštva u Hrišćanstvo. Veliki učitelj crkve i uticajan pisac, s izvesnim neodobrenim krajnostima u učenju. Trideset pet godina proslavljao Gospoda kao episkop iponski, i svega na zemlji poživeo sedamdeset šest godina (354-430).