Судије 21

А синови Израиљеви бијаху се заклели у Миспи рекавши: Ниједан између нас да не да кћери своје за жену сину Венијаминову.

Зато отиде народ к дому Божијему, и осташе ондје до вечера пред Богом, и подигавши глас свој плакаше врло,

И рекоше: Зашто се, Господе Боже Израиљев, догоди ово у Израиљу данас да нестане једнога племена из Израиља?

И сјутрадан урани народ, и начини ондје олтар, и принесоше жртве паљенице и жртве захвалне.

Тада рекоше синови Израиљеви: Има ли ко да није дошао на збор из свијех племена Израиљевијех ка Господу? Јер се бијаху тешко заклели за онога ко не дође у Миспу ка Господу рекавши: Да се погуби.

Јер се синовима Израиљевијем сажали за Венијамином, братом њиховијем, и рекоше: Данас се истријеби једно племе из Израиља.

Шта ћемо чинити с онима што су остали да би имали жене кад се заклесмо Господом да им не дамо кћери својих за жене?

Па рекоше: Има ли ко из племена Израиљевијех да није дошао у Миспу ка Господу? И гле, не бјеше дошао на војску, на збор, нико из Јависа Галадова.

Јер кад се народ преброји, гле, не бјеше ондје ниједнога од онијех који живе у Јавису Галадову.

Зато посла збор онамо дванаест тисућа храбријех људи и заповједи им говорећи: Идите и побијте становнике у Јавису Галадову оштријем мачем и жене и дјецу.

Ово ћете, дакле, учинити: Све мушкиње и све женскиње што је познало човјека побијте.

И нађоше међу становницима Јависа Галадова четири стотине дјевојака које не бјеху познале човјека, и доведоше их у око у Силом, који је у земљи Хананској.

Тада посла сав збор, те говорише синовима Венијаминовијем који бјеху у стијени Римону, и објавише им мир.

Тако се вратише синови Венијаминови у то вријеме, и дадоше им жене које оставише у животу између жена из Јависа Галадова; али их не бјеше доста за њих.

А народу бјеше жао Венијамина што Господ окрњи племена Израиљева.

Па рекоше старјешине од збора: Шта ћемо чинити с овима што су остали да би имали жене? Јер су изгинуле жене у племену Венијаминову.

Потом рекоше: Нашљедство Венијаминово припада онима што су остали, да се не би затрло племе из Израиља.

А ми им не можемо дати жена између кћери својих, јер су се заклели синови Израиљеви рекавши: Да је проклет ко да жену синовима Венијаминовијем.

Потом рекоше: Ево, годишњи је празник Господњи у Силому, који је са сјевера Ветиљу, к истоку, на путу који иде од Ветиља у Сихем, и с југа Левони.

И заповједише синовима Венијаминовијем говорећи: Идите и засједите по виноградима.

И пазите: па кад изиду кћери Силомске да играју, изидите из винограда и отмите сваки себи жену између кћери Силомских; и идите у земљу Венијаминову.

А кад дођу оци њихови или браћа њихова к нама да се суде, ми ћемо им казати: Смилујте им се нас ради, јер у овом рату нијесмо заробили жене за свакога од њих, а ви им нијесте дали, и тако нећете бити криви.

Тада синови Венијаминови учинише тако, и доведоше жене према броју свом између играчица које отеше, и отишавши вратише се на нашљедство своје, и сазидаше опет градове и населише се у њима.

И тако разидоше се синови Израиљеви оданде у оно вријеме сваки у своје племе и у породицу своју, и отидоше оданде сваки на своје нашљедство.

У оно вријеме не бјеше цара у Израиљу; сваки чињаше што му бјеше драго.