Nemija 5

I stade velika vika ljudi i žena na braću njihovu Judejce.

Jer neki govorahu: Nas i sinova naših i kćeri naših ima mnogo; da dobavimo žita da jedemo i ostanemo živi.

Drugi opet govorahu: Da založimo polja svoja i vinograde i kuće da dobijemo žita u ovoj gladi.

Još drugi govorahu: Da uzajmimo novaca na polja svoja i vinograde za danak carski.

A tijelo je naše kao tijelo braće naše, sinovi naši kao njihovi sinovi i, eto, treba da damo sinove svoje i kćeri svoje u roblje, i neke kćeri naše već su robinje, a mi ne možemo ništa, jer polja naša i vinograde naše drže drugi.

Zato se rasrdih vrlo kad čuh viku njihovu i te riječi.

I smislih u srcu svom i ukorih knezove i poglavare, i rekoh im: Vi mećete bremena svaki na brata svojega. I sazvah veliki zbor njih radi.

I rekoh im: Mi otkupismo koliko mogosmo braću svoju Judejce što bjehu prodani narodima; a vi li ćete prodavati braću svoju ili će se prodavati nama? A oni umukoše i ne nađoše što bi odgovorili.

I rekoh: Nije dobro što radite. Ne treba li vam hoditi u strahu Boga našega da nam se ne rugaju narodi, neprijatelji naši?

I ja i braća moja i momci moji davali smo im novaca i žita; ali oprostimo im taj dug.

Hajde, vratite im danas polja njihova i vinograde i maslinike i kuće i što im na stotinu uzimate od novca i žita i vina i ulja.

A oni odgovoriše: Vratićemo i nećemo iskati od njih; učinićemo kako veliš. Tada sazvah sveštenike, i zakleh ih da će tako učiniti.

I istresoh njedra svoja i rekoh: Ovako da istrese Bog svakoga iz kuće njegove i iz truda njegova ko god ne ispuni ove riječi, i ovako da se istrese i bude prazan. I sav zbor reče: Amin. I hvališe Gospoda, i učini narod po toj riječi.

I otkad mi car zapovjedi da im budem upravitelj u zemlji Judinoj, od godine dvadesete do trideset druge godine cara Artakserksa, dvanaest godina, ja i braća moja ne jedosmo hrane upraviteljske.

A pređašnji upravitelji koji bijahu prije mene, bijahu teški narodu uzimajući od njega hljeba i vina, osim četrdeset sikala srebra, i sluge njihove zapovijedahu po narodu; ali ja tako ne činih bojeći se Boga.

Nego i oko građenja zida radih, i ne kupismo njive; i svi momci moji bijahu skupa ondje na poslu.

I Judejaca i poglavara sto i pedeset ljudi i koji dolažahu k nama iz okolnijeh naroda bijahu za mojim stolom.

I gotovljaše se svaki dan po jedno goveče, šest ovaca izabranijeh, i ptice gotovljahu mi se, i svakih deset dana davaše se svakojakoga vina izobila. I opet ne iskah hrane upraviteljske; jer služba bješe teška narodu.

Pomeni me, Bože moj, na dobro za sve što sam činio ovomu narodu.