Немија 5

И стаде велика вика људи и жена на браћу њихову Јудејце.

Јер неки говораху: Нас и синова наших и кћери наших има много; да добавимо жита да једемо и останемо живи.

Други опет говораху: Да заложимо поља своја и винограде и куће да добијемо жита у овој глади.

Још други говораху: Да узајмимо новаца на поља своја и винограде за данак царски.

А тијело је наше као тијело браће наше, синови наши као њихови синови и, ето, треба да дамо синове своје и кћери своје у робље, и неке кћери наше већ су робиње, а ми не можемо ништа, јер поља наша и винограде наше држе други.

Зато се расрдих врло кад чух вику њихову и те ријечи.

И смислих у срцу свом и укорих кнезове и поглаваре, и рекох им: Ви мећете бремена сваки на брата својега. И сазвах велики збор њих ради.

И рекох им: Ми откуписмо колико могосмо браћу своју Јудејце што бјеху продани народима; а ви ли ћете продавати браћу своју или ће се продавати нама? А они умукоше и не нађоше што би одговорили.

И рекох: Није добро што радите. Не треба ли вам ходити у страху Бога нашега да нам се не ругају народи, непријатељи наши?

И ја и браћа моја и момци моји давали смо им новаца и жита; али опростимо им тај дуг.

Хајде, вратите им данас поља њихова и винограде и маслинике и куће и што им на стотину узимате од новца и жита и вина и уља.

А они одговорише: Вратићемо и нећемо искати од њих; учинићемо како велиш. Тада сазвах свештенике, и заклех их да ће тако учинити.

И истресох њедра своја и рекох: Овако да истресе Бог свакога из куће његове и из труда његова ко год не испуни ове ријечи, и овако да се истресе и буде празан. И сав збор рече: Амин. И хвалише Господа, и учини народ по тој ријечи.

И откад ми цар заповједи да им будем управитељ у земљи Јудиној, од године двадесете до тридесет друге године цара Артаксеркса, дванаест година, ја и браћа моја не једосмо хране управитељске.

А пређашњи управитељи који бијаху прије мене, бијаху тешки народу узимајући од њега хљеба и вина, осим четрдесет сикала сребра, и слуге њихове заповиједаху по народу; али ја тако не чиних бојећи се Бога.

Него и око грађења зида радих, и не куписмо њиве; и сви момци моји бијаху скупа ондје на послу.

И Јудејаца и поглавара сто и педесет људи и који долажаху к нама из околнијех народа бијаху за мојим столом.

И готовљаше се сваки дан по једно говече, шест оваца изабранијех, и птице готовљаху ми се, и сваких десет дана даваше се свакојакога вина изобила. И опет не исках хране управитељске; јер служба бјеше тешка народу.

Помени ме, Боже мој, на добро за све што сам чинио овому народу.