Нови завет · Законске књиге (Свето Јеванђеље)
Јован 12
Помазивање Исусово у Витанији. Свечани улазак Христов у Јерусалим. О пшеничном зрну. Глас са неба. О смрти Христовој и поразу сатане. Вјера у Христа као Свјетлост свијету и невјера Јудејаца.
1
А Исус на шест дана прије Пасхе дође у Витанију гдје бјеше Лазар који умрије, кога он подиже из мртвих.
2
Ондје му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар бјеше један од оних што сјеђаху са њим за трпезом.
3
А Марија узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира.
4
Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намјераваше издати:
5
Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима?
6
А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу.
7
А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за дан мојега погреба;
8
Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда.
9
Дознаде пак многи народ из Јудеје да је ондје и дођоше не само ради Исуса, него и да виде Лазара кога он подиже из мртвих.
10
А првосвештеници се договорише да и Лазара убију;
11
Јер многи од Јудејаца долажаху због њега и вјероваху у Исуса.
12
Сутрадан многи народ који бјеше дошао на Празник, чувши да Исус долази у Јерусалим,
13
Узеше гране од палми и изиђоше му у сретење и клицаху: Осана! Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев!
14
А Исус нашавши магаре, усједе на њега, као што је писано:
15
Не бој се, кћери Сионова, ево цар твој долази сједећи на магарету.
16
Али ово не разумјеше испрва ученици његови; него када се прослави Исус, онда се сјетише да ово бјеше за њега писано, и да му ово учинише.
17
А свједочаше народ који бјеше с њим када Лазара позва из гроба и подиже га из мртвих.
18
Због тога му и изиђе народ у сретање, јер чу да је он учинио ово знамење.
19
А фарисеји рекоше међу собом: Видите како ништа не помаже. Ето, свијет оде за њим.
20
А бијаху и неки Јелини међу онима који дођоше да се поклоне о Празнику.
21
Они, дакле, приступише Филипу, који бјеше из Витсаиде Галилејске, и мољаху га говорећи: Господине, хоћемо да видимо Исуса.
22
Дође Филип и каза Андреју, а опет Андреј и Филип казаше Исусу.
23
А Исус им одговори говорећи: Дошао је час да се прослави Син Човјечији.
24
Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси.
25
Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свијету сачуваће га за живот вјечни.
26
Ко мени служи, за мном нека иде, и гдје сам ја, ондје ће и слуга мој бити; и ко мени служи, томе ће дати почаст Отац мој.
27
Сад је душа моја узбуђена, и шта да речем? Оче, спаси ме од часа овога; али зато дођох за час овај.
28
Оче, прослави име своје! Тада глас дође с неба: И прославих, и опет ћу прославити!
29
А народ који стајаше, када то чу, говораше да је гром загрмио; а други говораху: Анђео му је говорио.
30
Исус одговори и рече: Овај глас није био мене ради но вас ради.
31
Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље.
32
И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи.
33
А ово говораше указујући каквом ће смрћу умријети.
34
Народ му одговори: Ми чусмо из Закона да Христос остаје вавијек; и како ти говориш да се Сину Човјечијему ваља подигнути? Ко је тај Син Човјечији?
35
А Исус им рече: Још је мало времена свјетлост са вама; идите док свјетлост имате да вас тама не обузме; а ко иде по тами не зна куда иде.
36
Док свјетлост имате вјерујте у свјетлост, да будете синови свјетлости. Рекавши ово, Исус отиде и сакри се од њих.
37
Јер иако је учинио толика знамења пред њима, не вјероваху у њега;
38
Да се испуни ријеч Исаије пророка који рече: Господе, ко вјерова проповједи нашој? И рука Господња коме се откри?
39
Зато не могаху вјеровати, јер опет рече Исаија:
40
Заслијепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумију, и не обрате се да их исцијелим.
41
Ово рече Исаија када видје славу његову и говораше о њему.
42
Али и од старјешина многи вјероваше у њега; но због фарисеја не признаваху, да не буду искључени из синагоге;
43
Јер завољеше више славу људску него славу Божију.
44
А Исус повика и рече: Ко вјерује у мене, не вјерује у мене, него у Онога који ме је послао.
45
И ко види мене, види Онога који ме је послао.
46
Ја у свијет дођох као свјетлост, да свако ко вјерује у мене не остане у тами.
47
И ко чује моје ријечи и не вјерује, ја му не судим; јер не дођох да судим свијету, него да спасем свијет.
48
Ко одбацује мене, и не прима ријечи моје, има себи судију: ријеч коју ја говорих, она ће му судити у посљедњи Дан.
49
Јер ја не говорих сам од себе, него Отац мој који ме посла, он ми даде заповијест шта да кажем и шта да говорим.
50
И знам да је заповијест његова живот вјечни. Што год, дакле, ја говорим, онако говорим како ми је рекао Отац.
Превод: Ђура Даничић (Стари завет), Свети архијерејски синод СПЦ (Нови завет). Извор текста: svetosavlje.org.