1. Самуилова 1

Бијаше један човјек из Раматајим-Софима, из горе Јефремове, којему име бјеше Елкана, син Јероама, сина Елива, сина Това, сина Суфова, Ефраћанин.

И имаше двије жене, једној бјеше име Ана, а другој Фенина; и Фенина имаше дјеце, а Ана немаше дјеце.

И иђаше тај човјек сваке године из својега града да се поклони и принесе жртву Господу над војскама у Силом; а ондје бијаху два сина Илијева, Офније и Финес, свештеници Господњи.

И један дан кад Елкана принесе жртву, даде Фенини, жени својој, и свијем синовима њезинијем и кћерима њезинијем по дио;

Ани пак даде два дијела, јер љубљаше Ану, а њој Господ бјеше затворио материцу.

И противница је њезина врло цвијељаше пркосећи јој што јој Господ бјеше затворио материцу.

Тако чињаше Елкана сваке године, и Ана хођаше у дом Господњи, а она је цвијељаше, те плакаше и не јеђаше.

А Елкана, муж њезин, рече јој једном: Ана, зашто плачеш? И зашто не једеш? И зашто је срце твоје невесело? Нијесам ли ти ја бољи него десет синова?

А Анауста, пошто једоше и пише у Силому; а Илије свештеник сјеђаше на столици на прагу дома Господњега.

И она тужна у срцу, помоли се Господу плачући много.

И завјетова се говорећи: Господе над војскама! Ако погледаш на муку слушкиње своје, и опоменеш ме се, и не заборавиш слушкиње своје, него даш слушкињи својој мушко чедо, ја ћу га дати Господу докле је год жив, и бритва неће пријећи преко главе његове.

И кад се она дуго мољаше пред Господом, Илије мотраше на уста њезина.

Али Ана говораше у срцу својем, уста јој се само мицаху, а глас јој се не чујаше; стога Илије помисли да је пијана.

Па јој рече Илије: Докле ћеш бити пијана? Отријезни се од вина својега.

Али Ана одговори и рече: Нијесам пијана, господару, него сам жена тужна у срцу; нијесам пила вина ни силовита пића; него излијевам душу своју пред Господом.

Немој једначити слушкиње своје с неваљалом женом; јер сам од велике туге и жалости своје говорила досад.

Тада одговори Илије и рече: Иди с миром; а Бог Израиљев да ти испуни молбу за што си га молила.

А она рече: Нека нађе слушкиња твоја милост пред тобом! Тада отиде жена својим путем и једе, и лице јој не бјеше више као прије.

И сјутрадан уранише, и поклонише се Господу, и вратише се и дођоше кући својој у Рамат. И Елкана позна Ану жену своју, и Господ се опомену ње.

И кад би вријеме пошто Ана затрудње роди сина, и надје му име Самуило, јер, рече, испросих га у Господа.

Потом пође онај човјек Елкана са свијем домом својим да принесе Господу годишњу жртву и завјет свој.

Али Ана не пође, јер рече мужу својему: Докле одојим дијете, онда ћу га одвести да изиде пред Господа и остане ондје до вијека.

И рече јој Елкана, муж њезин: Чини како ти драго; остани докле га не одојиш; само да хоће Господ испунити ријеч своју. И тако жена оста; и дојаше сина својега докле га не одоји.

А кад га одоји, одведе га са собом узевши три телета и ефу брашна и мијех вина, и уведе га у дом Господњи у Силому; а дијете бијаше још мало.

И заклаше теле и доведоше дијете к Илију.

И она рече: Чуј, господару! Како је жива душа твоја, господару, ја сам она жена која је стајала овдје код тебе молећи се Господу.

Молих се за ово дијете, и испуни ми Господ молбу моју за што сам га молила.

3ато и ја дајем њега Господу; докле је год жив, да је дат Господу. И поклонише се ондје Господу.