Нови завет · Историјска књига
Дјела апостолска 4
Петар и Јован у затвору и пред Синедрионом. Молитва Цркве за апостоле. Живот првих хришћана: једно срце и једна душа.
1
А док они говораху народу, наиђоше на њих свештеници и старјешина храма и садукеји,
2
Срдећи се што они уче народ и јављају у Исусу васкрсење из мртвих.
3
И дигоше на њих руке, и метнуше их у затвор до ујутру, јер већ бјеше вече.
4
А многи од оних који чуше ријеч повјероваше, и достиже број људи око пет хиљада.
5
И би сутрадан да се скупише кнезови њихови и старјешине и књижевници у Јерусалим,
6
И Ана првосвештеник и Кајафа и Јован и Александар и колико их год бјеше од рода првосвештеничкога;
7
И поставивши их у средину питаху: Каквом силом или у чије име учинисте ви ово?
8
Тада Петар, испунивши се Духа Светога, рече им: Кнезови народни и старјешине Израиљеве,
9
Ако нас данас испитујете због доброчинства болесном човјеку, како он оздрави,
10
Нека је на знање свима вама, и свему народу Израиљеву, да у име Исуса Христа Назарећанина, којега ви распесте, којега Бог подиже из мртвих, њиме стоји овај пред вама здрав.
11
Он је камен који ви зидари одбацисте, а који постаде глава од угла: и нема ни у једноме другоме спасења.
12
Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти.
13
А видећи смјелост Петрову и Јованову, и знајући да су људи неуки и прости, дивљаху се, а препознаше их и да су били са Исусом,
14
Но гледајући исцијељеног човјека гдје стоји с њима, не могаху ништа рећи против.
15
Онда им заповједише да изиђу напоље из Синедриона, па се савјетоваху међу собом,
16
Говорећи: Шта ћемо чинити овим људима? Јер знаменито чудо што се догоди кроз њих очигледно је свима који живе у Јерусалиму, и не можемо порећи.
17
Али да се не би даље ширило по народу, да им строго запријетимо да никоме од људи више не говоре о Имену овоме.
18
И дозвавши их, заповједише им да ништа не говоре нити уче о Имену Исусову.
19
А Петар и Јован одговарајући им рекоше: Судите, је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога?
20
Јер ми не можемо да не говоримо оно што видјесмо и чусмо.
21
А они запријетивши им, отпустише их не налазећи ништа како би их мучили, и то због народа; јер сви хваљаху Бога за оно што се догодило.
22
Јер више од четрдесет година бјеше ономе човјеку на коме се догоди ово чудо оздрављења.
23
А кад их отпустише, ови дођоше својима и јавише шта им рекоше првосвештеници и старјешине.
24
А кад они чуше, једнодушно подигоше глас Богу и рекоше: Господе, ти који си створио небо и земљу и море и све што је у њима;
25
Ти си устима Давида, слуге својега, рекао: Зашто се буне незнабошци, и народи помишљају залудне ствари?
26
Устадоше цареви земаљски и кнезови сабраше се заједно на Господа и на Помазаника његовог.
27
Јер се заиста сабраше у овоме граду на Светога Сина твојега Исуса, којега си помазао, Ирод и Понтијски Пилат са незнабошцима и с племенима Израиљевим,
28
Да учине оно што рука твоја и савјет твој унапријед одреди да буде.
29
И сад, Господе, погледај на њихове пријетње, и дај слугама твојим да са сваком смјелошћу говоре ријеч твоју,
30
Пружајући и ти руку своју на исцјељивање, да бивају знаци и чудеса именом Светога Сина твојега Исуса.
31
И пошто се они помолише Богу, затресе се мјесто гдје бијаху сабрани, и испунише се сви Духа Светога, и говораху ријеч Божију са смјелошћу.
32
А у народа који повјерова бјеше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко.
33
И апостоли с великом силом даваху свједочанство о васкрсењу Господа Исуса Христа, и благодат велика бјеше на свима њима.
34
Јер нико међу њима не бјеше у оскудици, пошто сви који имађаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце од проданога,
35
И полагаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме према потреби коју је имао.
36
А Јосија, прозвани од апостола Варнава, што значи: син утјехе, Левит, родом са Кипра,
37
Имао је њиву, и продавши је донесе новце и положи пред ноге апостолима.
Превод: Ђура Даничић (Стари завет), Свети архијерејски синод СПЦ (Нови завет). Извор текста: svetosavlje.org.