2. о царевима 6

А синови пророчки рекоше Јелисеју: Гле, мјесто гдје сједимо пред тобом тијесно нам је.

Него хајде да отидемо на Јордан, па да узмемо ондје сваки по брвно и начинимо ондје мјесто гдје ћемо боравити. А он рече: Идите.

А један рече: Буди вољан, пођи и ти са слугама својим. А он рече: Хоћу.

И тако пође с њима. И дошавши на Јордан, сјекоше дрва.

А кад један од њих сијецијаше дрво, паде му сјекира у воду; а он повика говорећи: Авај, господару, још је у наруч узета.

А човјек Божји рече му: Гдје је пала? А кад му показа мјесто, он одсијече дрво и баци га онамо, и учини те сјекира исплива.

А он рече: Узми је. И човјек пружи руку, те је узе.

А кад цар Сирски војеваше на Израиља, вијећаше са слугама својим, и рече: Ту и ту нека стане војска моја.

А човјек Божји посла к цару Израиљеву и поручи: Чувај се да не идеш онуда, јер су ондје Сирци у засједи.

И цар Израиљев посла на оно мјесто за које рече човјек Божји и опомену га, те се чуваше. И то не би једанпут ни два пута.

И смути се срце цару Сирском зато и, сазвавши слуге своје, рече им: Хоћете ли ми казати ко од наших доказује цару Израиљеву?

А један од слуга његовијех рече му: Нико, царе господару мој; него Јелисеј, пророк у Израиљу, доказује цару Израиљеву ријечи које говориш у ложници својој.

Тада рече: Идите, видите гдје је да пошљем да га ухвате. И јавише му говорећи: Ено га у Дотану.

И посла онамо коње и кола с великом војском; и они дошавши, ноћу опколише град.

А ујутру слуга човјека Божијега уставши изиде, а то војска око града и коњи и кола. И рече му слуга: Јаох, господару, шта ћемо сад?

А он му рече: Не бој се, јер је више наших него њиховијех.

И помоли се Јелисеј говорећи: Господе, отвори му очи да види. И Господ отвори очи момку, те видје, а то гора пуна коња и кола огњенијех око Јелисеја.

А кад пођоше Сирци к њему, помоли се Јелисеј Господу и рече: Ослијепи овај народ. И ослијепи их по ријечи Јелисејевој.

Тада им рече Јелисеј: Није ово пут, није ово град; ходите за мном и одвешћу вас човјеку којега тражите. И одведе их у Самарију.

А кад дођоше у Самарију, рече Јелисеј: Господе, отвори им очи да виде. И Господ им отвори очи и видјеше, а то бијаху усред Самарије.

А цар Израиљев рече Јелисеју кад их угледа: Хоћу ли бити, хоћу ли бити, оче мој?

А он рече: Немој бити; еда ли ћеш оне побити које заробиш мачем својим и луком својим? Изнеси им хљеба и воде нека једу и пију, па онда нека иду господару својему.

И уготови им гозбу велику, те једоше и пише, па их отпусти, а они отидоше господару својему; и од тада не долазише чете Сирске у земљу Израиљеву.

А послије тога Вен-Адад, цар Сирски, скупи сву војску своју и изиде и опколи Самарију.

И наста велика глад у Самарији, јер, гле, бјеше опкољена толико да глава магарећа бијаше за осамдесет сикала сребра, а четврт кава голубињега кала за пет сикала сребра.

И кад цар иђаше по зидовима, једна жена повика к њему говорећи: Помагај, царе господару!

А он рече: Господ ти не помаже, како ћу ти ја помоћи? С гумна ли, или из каце?

Још јој рече цар: Што ти је? А она рече: Ова жена рече ми: Дај сина свога да га поједемо данас, а сјутра ћемо појести мога сина.

И скухасмо сина мојега и поједосмо га; а сјутрадан рекох јој: Дај сина својега да га поједемо. Али она сакри свога сина.

А кад цар чу ријечи женине, раздрије хаљине своје; и кад иђаше по зиду, видје народ гдје костријет бијаше оздо на тијелу његову.

Тада рече цар: Тако да ми учини Бог и тако да дода, ако глава Јелисеја, сина Сафатова, остане данас на њему.

А Јелисеј сјеђаше у својој кући, и старјешине сјеђаху код њега. И посла цар једнога од онијех што стајаху пред њим; а док још не дође послани к њему, он рече старјешинама: Видите ли гдје онај крвнички син посла да ми одсијече главу? Гледајте кад дође послани, закључајте врата, и одбијте га од врата; ето, и бахат ногу господара његова за њим.

И док још говораше с њима, гле, послани дође к њему, и рече: Гле, ово је зло од Господа; чему ћу се још надати од Господа?