2. Самуилова 13

А потом се догоди: Авесалом, син Давидов, имаше лијепу сестру по имену Тамару, и замилова је Амнон, син Давидов.

И тужаше Амнон тако да се разбоље ради Тамаре, сестре своје; јер бјеше дјевојка, те се Амнону чињаше тешко да јој учини што.

А имаше Амнон пријатеља којему име бјеше Јонадав, син Саме брата Давидова; и Јонадав бјеше врло домишљат.

И рече му: Што се тако сушиш, царев сине, од дана на дан? Не би ли ми казао? А Амнон му рече: Љубим Тамару, сестру Авесалома брата својега.

Тада му рече Јонадав: Лези у постељу своју и учини се болестан; па кад дође отац твој да те види, ти му реци: Нека дође Тамара, сестра моја, да ме нахрани и да зготови пред мојим очима јело да гледам, и из њезине руке да једем.

И Амнон леже и учини се болестан; и кад дође цар да га види, рече Амнон цару: Нека дође Тамара, сестра моја, и зготови преда мном два јелца да једем из њезине руке.

Тада Давид посла к Тамари кући и поручи јој: Иди у кућу брата својега Амнона и зготови му јело.

И Тамара отиде у кућу брата својега Амнона, и он лежаше: И узе брашна и замијеси и зготови јело пред њим и скуха.

Потом узе тавицу и изручи преда њ; али Амнон не хтје јести, него рече: Кажите нека изиду сви који су код мене. И изидоше сви.

Тада рече Амнон Тамари: Донеси то јело у клијет да једем из твоје руке. И Тамара узе јело што бјеше зготовила и донесе Амнону брату својему у клијет.

А кад му пружи да једе, он је ухвати и рече јој: Ходи, лези са мном, сестро моја!

А она му рече: Не, брате, немој ме осрамотити, јер се тако не ради у Израиљу, не чини тога безумља.

Куда бих ја са срамотом својом? А ти би био као који од најгорих људи у Израиљу. Него говори цару; он ме неће теби одрећи.

Али је он не хтје послушати, него савладавши је, осрамоти је и облежа је.

А послије омрзе на њу Амнон веома, те мржња којом мржаше на њу бјеше већа од љубави којом је прије љубљаше. И рече јој Амнон: Устани, одлази.

А она му рече: То ће бити веће зло од онога које си ми учинио што ме тјераш. Али је он не хтје послушати,

Него викну момка који га слушаше и рече му: Води ову од мене напоље, и закључај врата за њом.

А она имаше на себи шарену хаљину, јер такве хаљине ношаху царске кћери док су дјевојке. И слуга његов изведе је напоље, и закључа за њом врата.

Тада Тамара посу се пепелом по глави и раздрије шарену хаљину коју имаше на себи, и метну руку своју на главу, и отиде вичући.

А брат њезин Авесалом рече јој: Да није Амнон брат твој био с тобом? Али, сестро моја, ћути, брат ти је, не мисли о том. И тако оста Тамара осамљена у кући брата својега Авесалома.

И цар Давид чувши све ово разгњеви се врло.

Авесалом пак не говораше с Амноном ни ружно ни лијепо; јер Авесалом мржаше на Амнона што му осрамоти сестру Тамару.

А послије двије године кад се стризијаху овце Авесаломове у Вал-Асору, који је код Јефрема, он позва све синове цареве.

И дође Авесалом к цару и рече му: Ево, сад се стригу овце слузи твојему; нека пође цар и слуге његове са слугом својим.

Али цар рече Авесалому: Немој, сине, немој да идемо сви, да ти не будемо на теготу. И премда наваљиваше, опет не хтје ићи, него га благослови.

А Авесалом рече: Кад ти нећеш, а оно нека иде с нама Амнон, брат мој. А цар му рече: Што да иде с тобом?

Али навали Авесалом на њ, те пусти с њим Амнона и све синове царске.

Тада Авесалом заповједи момцима својим говорећи: Пазите, кад се срце Амнону развесели од вина, и ја вам речем: Убијте Амнона; тада га убијте; не бојте се, јер вам ја заповиједам, будите слободни и храбри.

И учинише с Амноном слуге Авесаломове како им заповједи Авесалом. Тада усташе сви синови цареви и појахаше свак своју мазгу и побјегоше.

А докле још бијаху на путу, дође глас Давиду да је Авесалом побио све синове цареве, да није остао од њих ниједан.

Тада уставши цар раздрије хаљине своје, и леже на земљу, и све слуге његове које стајаху око њега раздријеше хаљине своје.

А Јонадав, син Саме брата Давидова, проговори и рече: Нека не говори господар мој да су побили сву дјецу, цареве синове; погинуо је само Амнон, јер Авесалом бјеше тако наумио од онога дана кад Амнон осрамоти Тамару, сестру његову.

Нека, дакле, цар господар мој не мисли о том у срцу својем говорећи: Сви синови цареви погибоше, јер је само Амнон погинуо.

А Авесалом побјеже. А момак на стражи подиже очи своје и угледа, а то многи народ иде к њему покрај горе.

И Јонадав рече цару: Ево, иду синови цареви; као што је казао слуга твој, тако је било.

И кад изрече, а то синови цареви дођоше, и подигавши глас свој плакаше; а и цар и све слуге његове плакаше врло.

Авесалом пак побјеже и отиде к Талмају, сину Амијудову, цару Гесурском. А Давид плакаше за сином својим сваки дан.

А кад Авесалом утече и дође у Гесур, оста ондје три године.

Потом зажеље цар Давид отићи к Авесалому, јер се утјеши за Амноном што погибе.