2. Самуилова 14

А Јоав, син Серујин, опази да се срце царево обратило к Авесалому.

И посла Јоав у Текују, те дозва отуда жену лукаву, па јој рече: Учини се као да си у жалости, и обуци жалосне хаљине, и немој се намазати уљем, него буди као жена која одавна жали за мртвијем.

И отиди к цару и говори му тако и тако. И научи је Јоав шта ће говорити.

И кад отиде жена Текујанка к цару да говори, паде ничице на земљу и поклони се, и рече: Помагај, царе!

А цар јој рече: Што ти је? А она рече: Удовица сам, умро ми је муж.

А имаше слушкиња твоја два сина, па се свадише у пољу, а не бјеше никога да их развади, те један удари другога и уби га.

И гле, сав дом уста на слушкињу твоју говорећи: Дај тога што је убио брата својега да га погубимо за душу брата његова, којега је убио, и да истријебимо нашљедника; и тако хоће да угасе искру која ми је остала, да не оставе имена мужу мојему, ни остатка на земљи.

А цар рече жени: Иди кући својој, а ја ћу наредити за те.

А жена Текујанка рече цару: Царе господару! Нека на ме и на дом оца мојега падне кривица, а цар и његов пријесто нека је прав.

А цар рече: Ко узговори на те, доведи га к мени, и неће те се више дотаћи.

А она рече: Нека се опомене цар Господа Бога својега, да се не умноже осветници који убијају, и да не убију сина мојега. А он рече: Тако жив био Господ, ниједна длака с твојега сина неће пасти на земљу.

А жена рече: Да каже слушкиња твоја нешто цару господару. А он рече: Говори.

А жена рече: А зашто си намислио такву ствар народу Божијему? Јер цар као да је крив говорећи тако, јер неће цар да дозове натраг онога кога је одагнао.

Јер ћемо доиста помријети, и јесмо као вода која се проспе на земљу и више се не може скупити; јер му Бог није узео живота, него је наумио да одагнани не остане одагнан од њега.

И тако дођох да кажем ово цару господару својему, јер ме народ уплаши; зато рече слушкиња твоја: Да говорим цару, може бити да ће учинити цар што слушкиња његова каже.

Јер ће цар услишити и избавити слушкињу своју из руке онога који хоће да истријеби мене и сина мојега из нашљедства Божијега.

И слушкиња твоја рече: Ријеч цара, господара мојега биће ми утјеха, јер је цар, господар мој, као анђео Божји, те слуша и добро и зло, и Господ ће Бог твој бити с тобом.

А цар одговори и рече жени: Немој тајити од мене што ћу те питати. А жена рече: Нека говори цар, господар мој.

Тада цар рече: Да није Јоавов посао у свему томе што чиниш? А жена одговори и рече: Тако да је жива душа твоја, царе господару, не може се ни надесно ни налијево од свега што каза цар, господар мој; јер слуга твој Јоав заповиједио ми је и научио слушкињу твоју све ово да говорим.

Слуга је твој Јоав учинио, те сам овако извила бесједу своју; али је господар мој мудар као анђео Божији, те зна све што бива на земљи.

Тада рече цар Јоаву: Ево, ти си учинио то, иди, доведи натраг дијете Авесалома.

Тада паде Јоав лицем на земљу, и поклони се и благослови цара, и рече Јоав: Данас види слуга твој да сам нашао милост пред тобом, царе господару, кад је цар учинио што му слуга његов рече.

Потом се подиже Јоав и отиде у Гесур, и доведе натраг у Јерусалим Авесалома.

И цар рече: Нека иде својој кући, а лица мојега да не види. И отиде Авесалом својој кући, и не видје лица царева.

А не бјеше човјека тако лијепа као Авесалом у свем Израиљу да га тако хвале; од пете до тјемена не бјеше њему мане.

И кад би стригао главу (а имаше обичај сваке године стрићи је, јер му бијаше тешко), мјерио би косу с главе своје, и биваше је двјеста сикала царском мјером.

И родише се Авесалому три сина и једна кћи којој бијаше име Тамара, и она бијаше лијепа.

И Авесалом оста цијеле двије године у Јерусалиму, а лица царева не видје.

Тада посла Авесалом по Јоава да га пошље к цару, али он не хтје доћи к њему; и посла опет други пут, али он не хтје доћи.

Тада рече слугама својим: Видите ли њиву Јоавову поред моје? На њој је јечам; идите и упалите је. И упалише слуге Авесаломове ону њиву.

Тада се подиже Јоав, и дође к Авесалому у кућу и рече му: Зашто слуге твоје упалише моју њиву?

Авесалом рече Јоаву: Ето, слао сам к теби говорећи: Ходи овамо да те пошљем к цару да му кажеш: Зашто сам дошао из Гесура? Боље би било да сам још ондје. Зато да видим лице царево, ако ли има каква кривица на мени, нека ме погуби.

И отиде Јоав к цару и каза му. И дозва Авесалома; а он дошавши к цару поклони се лицем до земље пред царем, и цар цјелова Авесалома.