Стари завет · Поучне књиге
Јов 14
Крај: Јов се тужи на ништавност човјека и узалуд тражи утјешну наду.
1
Човјек рођен од жене кратка је вијека и пун немира.
2
Као цвијет ниче, и одсијеца се, и бјежи као сјен, и не остаје.
3
И на таквога отвораш око своје, и мене водиш на суд са собом!
4
Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
5
Измјерени су дани његови, број мјесеца његовијех у тебе је; поставио си му међу, преко које не може пријећи.
6
Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
7
Јер за дрво има надања ако се посијече, да ће се још омладити и да неће бити без изданака;
8
Ако и остари у земљи коријен његов и у праху изумре пањ његов,
9
Чим осјети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
10
А човјек умире изнемогао; и кад издахне човјек, гдје је?
11
Као кад вода отече из језера и ријека опадне и усахне,
12
Тако човјек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна својега.
13
О, да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гњев твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути!
14
Кад умре човјек, хоће ли оживјети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промјена.
15
Призваћеш, и ја ћу ти се одазвати; дјело руку својих пожељећеш.
16
А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за гријех мој.
17
Запечаћени су у тобоцу моји пријеступи, и завезујеш безакоња моја.
18
Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стијена одвали с мјеста својега,
19
И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човјечије обраћаш у ништа.
20
Надвлађујеш га једнако, те одлази, мијењаш му лице и отпушташ га.
21
Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
22
Само тијело његово док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
Превод: Ђура Даничић (Стари завет), Свети архијерејски синод СПЦ (Нови завет). Извор текста: svetosavlje.org.