Стари завет · Поучне књиге
Јов 7
Наставак: Јов се моли Богу или да се смилује на њ или да учини крај његовом животу.
1
Није ли човјек на војсци на земљи, а дани његови нијесу ли као дани надничарски?
2
Као што слуга уздише за сјеном и као што надничар чека да сврши,
3
Тако су мени дати у нашљедство мјесеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5
Тијело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7
Опомени се да је мој живот вјетар, да око моје неће више видјети добра,
8
Нити ће ме видјети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи;
10
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати мјесто његово.
11
Зато ја нећу бранити устима својим, говорећи у тузи духа својега, нарицати у јаду душе своје.
12
Еда ли сам море или кит, те си намјестио стражу око мене?
13
Кад речем: Потјешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16
Додијало ми је; нећу довијека живјети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17
Шта је човјек да га много цијениш и да мариш за њ?
18
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20
Згријешио сам; шта ћу ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за биљегу, те сам себи на тегобу?
21
Зашто ми не опростиш гријех мој и не уклониш моје безакоње, јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити?
Превод: Ђура Даничић (Стари завет), Свети архијерејски синод СПЦ (Нови завет). Извор текста: svetosavlje.org.