Стари завет · Поучне књиге
Јов 23
Јовов седми говор: жели, иако без наде, да га Бог изведе на свој суд.
1
А Јов одговори и рече:
2
Још је тужњава моја одмет, а невоља је моја тежа од уздаха мојих.
3
О кад бих знао како бих нашао Бога! Да отидем до пријестола његова,
4
Да разложим пред њим парбу своју, и уста своја напуним разлога,
5
Да знам шта би ми одговорио, и разумијем шта би ми рекао.
6
Би ли се према великој сили својој прео са мном? Не, него би ми помогао.
7
Ондје би се праведан човјек могао правдати с њим, и ослободио бих се за свагда од свога Судије.
8
Гле, ако пођем напред, нема га; ако ли натраг, не находим га;
9
Ако налијево ради, не видим га; ако надесно, заклонио се, не могу га видјети.
10
Али он зна пут мој: Кад ме окуша, изаћи ћу као злато.
11
По стопама је његовијем ступала нога моја; пута његова држао сам се, и не зађох.
12
Од заповијести уста његовијех нијесам одступао; чувао сам ријечи уста његовијех више него свој ужитак.
13
Али кад он што науми, ко ће га одвратити? Што душа његова зажели, оно чини.
14
И извршиће што је наумио за ме; и тога има у њега много.
15
Зато сам се уплашио од њега; и кад то мислим, страх ме је од њега.
16
Бог је растопио срце моје, Свемогући ме је уплашио.
17
Што не погибох прије мрака, и што не сакри мрак испред мене?
Превод: Ђура Даничић (Стари завет), Свети архијерејски синод СПЦ (Нови завет). Извор текста: svetosavlje.org.