Стари завет · Поучне књиге
Јов 29
Јов описује своју пређашњу срећу.
1
Још настави Јов бесједу своју и рече:
2
О да бих био као пређашњих мјесеца, као онијех дана кад ме Бог чуваше,
3
Кад свијетљаше свијећом својом над главом мојом, и при видјелу његову хођах по мраку,
4
Како бијах за младости своје, кад тајна Божија бијаше у шатору мом,
5
Кад још бијаше Свемогући са мном, и дјеца моја око мене,
6
Кад се траг мој обливаше маслом, и стијена ми точаше уље потоцима,
7
Кад излажах на врата кроз град, и на улици намјештах себи столицу:
8
Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
9
Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
10
Управитељи устезаху глас свој, и језик им приањаше за грло.
11
Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженијем; и које ме око виђаше, свједочаше ми
12
Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никога да му поможе;
13
Благослов онога који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распијевах;
14
У правду се облачих и она ми бијаше одијело, као плашт и као вијенац бијаше ми суд мој.
15
Око бијах слијепцу и нога хрому.
16
Отац бијах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
17
И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
18
Зато говорах: У својем ћу гнијезду умријети, и биће ми дана као пијеска.
19
Коријен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
20
Слава моја помлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
21
Слушаху ме и чекаху, и мучаху на мој савјет.
22
Послије мојих ријечи нико не поговараше, тако их натапаше бесједа моја.
23
Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
24
Кад бих се насмијао на њих, не вјероваху, и сјајности лица мојега не разгоњаху.
25
Кад бих отишао к њима, сједах у зачеље, и бијах као цар у војсци кад тјеши жалосне.
Превод: Ђура Даничић (Стари завет), Свети архијерејски синод СПЦ (Нови завет). Извор текста: svetosavlje.org.