Стари завет · Поучне књиге
Јов 9
Јовов други говор: са Свемогућим се нико не може препирати.
1
А Јов одговори и рече:
2
Заиста, знам да је тако; јер како би могао човјек бити прав пред Богом?
3
Ако би се хтио прети с њим, не би му могао одговорити од тисуће на једну.
4
Мудар је срцем и јак снагом; ко се опро њему и био срећан?
5
Он премјешта горе да нико и не опази; превраћа их у гњеву свом;
6
Он креће земљу с мјеста њезина да јој се ступови дрмају;
7
Он, кад запријети сунцу, не излази; он запечаћава звијезде;
8
Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
9
Он је начинио звијезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
10
Он чини ствари велике и неиспитљиве и дивне, којима нема броја.
11
Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
12
Гле, кад ухвати, ко ће га нагнати да врати? Ко ће му казати: Шта радиш?
13
Бог не устеже гњева својега, падају пода њ охоли помоћници.
14
А како бих му ја одговарао и бирао ријечи против њега?
15
Да сам и прав, нећу му се одговорити, ваља да се молим Судији својему.
16
Да га зовем и да ми се одзове, још не могу вјеровати да је чуо глас мој.
17
Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана ни за што.
18
Не да ми да одахнем, него ме сити грчинама.
19
Ако је на силу, гле, он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми свједочити?
20
Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
21
Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
22
Свеједно је; зато рекох: И доброга и безбожнога он потире.
23
Кад би још убио бич наједанпут! Али се смије искушавању правијех.
24
Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њезинијех заклања; ако не он, да ко?
25
Али дани моји бише бржи од гласника; побјегоше, не видјеше добра.
26
Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети на храну.
27
Ако речем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гњев свој и окријепићу се;
28
Страх ме је од свијех мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29
Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
30
Да се измијем водом шњежаницом, и да очистим сапуном руке своје.
31
Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
32
Јер није човјек као ја да му одговарам, да идем с њим на суд;
33
Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
34
Нека одмакне од мене прут свој, и страх његов нека ме не страши;
35
Тада ћу говорити, и нећу га се бојати; јер овако не знам за себе.
Превод: Ђура Даничић (Стари завет), Свети архијерејски синод СПЦ (Нови завет). Извор текста: svetosavlje.org.