Постање 47

И отишав Јосиф јави Фараону и рече: Отац мој и браћа моја с овцама својим и говедима својим и са свијем што имају дођоше из земље Хананске, и ево их у земљи Гесемској.

И узев неколицину браће своје, пет људи, изведе их пред Фараона.

А Фараон рече браћи његовој: Какву радњу радите? А они рекоше Фараону: Пастири су слуге твоје, и ми и наши стари.

Још рекоше Фараону: Дођосмо да живимо као дошљаци у овој земљи, јер нема паше за стоку твојих слуга, јер је велика глад у земљи Хананској; а сада допусти да живе у земљи Гесемској слуге твоје.

А Фараон рече Јосифу: Отац твој и браћа твоја дођоше к теби;

У твојој је власти земља Мисирска; на најбољем мјесту у овој земљи насели оца својега и браћу своју, нека живе у земљи Гесемској; и ако које знаш између њих да су вриједни људи, постави их над мојом стоком.

Послије доведе Јосиф и Јакова оца својега и изведе га пред Фараона, и благослови Јаков Фараона.

А Фараон рече Јакову: Колико ти има година?

Одговори Јаков Фараону: Мени има сто и тридесет година, како сам дошљак. Мало је дана живота мојега и зли су били, нити стижу вијека отаца мојих колико су они живјели.

И благословив Јаков Фараона, отиде од Фараона.

А Јосиф насели оца својега и браћу своју, и даде им добро у земљи Мисирској на најбољем мјесту те земље, у земљи Рамеској, као што заповједи Фараон.

И храњаше Јосиф хљебом оца својега и браћу своју и сав дом оца својега до најмањега.

Али неста хљеба у свој земљи, јер глад бијаше врло велика, и узмучи се земља Мисирска и земља Хананска од глади.

И покупи Јосиф све новце што се налажаху по земљи Мисирској и по земљи Хананској за жито које куповаху, и слагаше новце у кућу Фараонову.

А кад неста новца у земљи Мисирској и у земљи Хананској, стадоше сви Мисирци долазити к Јосифу говорећи: Дај нам хљеба; зашто да мремо код тебе, што новаца нема?

А Јосиф им говораше: Дајте стоку своју, па ћу вам дати хљеба за стоку, кад је нестало новаца.

И довођаху стоку своју к Јосифу, и Јосиф им даваше хљеба за коње и за овце и за говеда и за магарце. Тако их прехрани ону годину хљебом за сву стоку њихову.

А кад прође она година, стадоше опет долазити к њему друге године говорећи: Не можемо тајити од господара својега, али је новаца нестало, и стока коју имасмо у нашега је господара; и није остало ништа да донесемо господару својему осим тјелеса наших и њива наших.

Зашто да мремо на твоје очи? Ево и нас и наших њива; купи нас и њиве наше за хљеб, да с њивама својим будемо робови Фараону, и дај жита да останемо живи и не помремо и да земља не опусти.

Тако покупова Јосиф Фараону све њиве у Мисиру, јер Мисирци продаваху сваки своју њиву кад глад узе јако мах међу њима. И земља поста Фараонова.

А народ пресели у градове од једнога краја Мисира до другога.

Само не купи свештеничких њива; јер Фараон одреди дио свештеницима, и храњаху се од својега дијела, који им даде Фараон, те не продаше својих њива.

А Јосиф рече народу: Ево, купих данас вас и њиве ваше Фараону; ево вам сјемена па засијте њиве.

А што буде рода, даћете пето Фараону, а четири дијела нека буду вама за сјеме по њивама и за храну вама и онијема који су по кућама вашим и за храну дјеци вашој.

А они рекоше: Ти си нам живот сачувао; нека нађемо милост пред господарем својим да будемо робови Фараону.

И постави Јосиф закон до данашњега дана за њиве Мисирске да се даје пето Фараону; само њиве свештеничке не посташе Фараонове.

А дјеца Израиљева живљаху у земљи Мисирској у крају Гесемском, и држаху га, и народише се и намножише се веома.

И Јаков поживје у земљи Мисирској седамнаест година; а свега би Јакову сто и четрдесет и седам година.

А кад се приближи вријеме Израиљу да умре, дозва сина својега Јосифа, и рече му: Ако сам нашао милост пред тобом, метни руку своју под стегно моје, и учини ми милост и вјеру, немој ме погрепсти у Мисиру;

Него нека лежим код отаца својих; и ти ме однеси из Мисира и погреби ме у гробу њихову. А он рече: Учинићу како си казао.

И рече му Јаков: Закуни ми се. И он му се закле. И поклони се Израиљ преко узглавља од одра својега.