Стари завет · Законске књиге
Постање 50
Јаковљев погреб у Хеврону. Јосифова племенитост. Његова смрт.
1
Тада Јосиф паде на лице оцу својему, и плака над њим цјелујући га.
2
И заповједи Јосиф слугама својим љекарима да мирисима помажу оца његова; и љекари помазаше мирисима Израиља.
3
И наврши му се четрдесет дана, јер толико дана треба онијем које помажу мирисима; и плакаше за њим Мисирци седамдесет дана.
4
А кад прођоше жалосни дани, рече Јосиф домашњима Фараоновијем говорећи: Ако сам нашао милост пред вама, говорите Фараону и реците:
5
Отац ме је мој заклео говорећи: Ево, ја ћу скоро умријети; у гробу мојем, који ископах у земљи Хананској, ондје ме погреби. Па сада да идем да погребем оца својега, а послије ћу опет доћи.
6
А Фараон му рече: Иди, погреби оца својега како те је заклео.
7
И отиде Јосиф да погребе оца својега; и с њим пођоше све слуге Фараонове, старјешине од дома његова и све старјешине од земље Мисирске,
8
А сав дом Јосифов и браћа његова и дом оца његова; само дјецу своју и овце своје и говеда своја оставише у земљи Гесемској.
9
И пође с њим и кола и коњика толико да бјеше војска врло велика.
10
А кад дођоше на гумно Атадово, које је с ону страну Јордана, плакаше ондје много и врло тужно; а Јосиф учини жалост за оцем својим за седам дана.
11
А људи из оне земље, Хананејци, кад видјеше плач на гумну Атадову, рекоше: У великој су жалости Мисирци. Зато прозваше оно мјесто с ону страну Јордана Жалост Мисирска.
12
И учинише му синови његови како им бјеше заповједио.
13
Однесоше га синови његови у земљу Хананску, и погребоше га у пећини на њиви Макпелској, коју купи Аврам да има свој гроб у Ефрона Хетејина према Мамрији.
14
И погребавши оца својега, врати се Јосиф у Мисир и браћа његова и сви који бијаху изашли с њим да погребу оца његова.
15
А браћа Јосифова видећи гдје им отац умрије, рекоше: Може бити да се Јосиф срди на нас, па ће нам се осветити за све зло што му учинисмо.
16
Зато поручише Јосифу: Отац твој заповједи на самрти и рече:
17
Овако кажите Јосифу: Молим те, опрости браћи својој безакоње и гријех, што ти пакостише; сада опрости безакоње слугама Бога оца твојега. А Јосиф заплака се кад му то рекоше.
18
Послије дођоше и браћа његова и падоше пред њим и рекоше: Ево смо слуге твоје.
19
А Јосиф им рече: Не бојте се, зар сам ја умјесто Бога?
20
Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ.
21
Не бојте се, дакле; ја ћу хранити вас и вашу дјецу. Тако их утјеши и ослободи.
22
Тако живљаше Јосиф у Мисиру с домом оца својега, и поживје сто и десет година.
23
И видје Јосиф синове Јефремове до трећега кољена; и синови Махира, сина Манасијина, родише се и одрастоше на кољенима Јосифовијем.
24
И рече Јосиф браћи својој: Ја ћу скоро умријети; али ће вас зацијело Бог походити, и извешће вас из ове земље у земљу за коју се заклео Авраму, Исаку и Јакову.
25
И закле Јосиф синове Израиљеве и рече: 3аиста ће вас походити Бог; а ви онда однесите кости моје одавде.
26
Потом умрије Јосиф, а бјеше му сто и десет година; и помазавши га мирисима, метнуше га у ковчег у Мисиру.
Главе · Постање
Превод: Ђура Даничић (Стари завет), Свети архијерејски синод СПЦ (Нови завет). Извор текста: svetosavlje.org.