Постање 44

И заповједи Јосиф човјеку што управљаше кућом његовом говорећи: Наспи овијем људима у вреће жита колико могу понијети, и сваком у врећу метни озго новце његове.

И чашу моју, чашу сребрну, метни најмлађему у врећу озго и новце за његово жито. И учини како му Јосиф рече.

А ујутру кад свану, отпустише људе с магарцима њиховијем.

А кад изађоше из мјеста и још не бијаху далеко, рече Јосиф човјеку што управљаше кућом његовом: Устани, иди брже за онијем људима, и кад их стигнеш, реци им: Зашто враћате зло за добро?

Није ли то чаша из које пије мој господар? И неће ли по њој зацијело познати какви сте? Зло сте радили што сте то учинили.

И он их стиже, и рече им тако.

А они му рекоше: Зашто говориш, господару, такве ријечи? Сачувај Боже да слуге твоје учине тако што!

Ено смо ти донијели натраг из земље Хананске новце које нађосмо озго у врећама својим, па како бисмо украли из куће господара твојега сребро или злато?

У којега се између слуга твојих нађе, онај нека погине и, сврх тога, ми ћемо бити робови господару мојему.

А он рече: Нека буде како рекосте; али у кога се нађе, онај да ми буде роб, а ви остали нећете бити криви.

И брже поскидаше сви на земљу вреће своје, и раздријешише сваки своју врећу.

А он стаде тражити почев од најстаријега, а кад дође на најмлађега, нађе се чаша у врећи Венијаминовој.

Тада раздријеше хаљине своје, и натоваривши сваки свој товар на својега магарца, вратише се у град.

И дође Јуда с браћом својом Јосифу у кућу, док он још бијаше код куће, и падоше пред њим на земљу.

А Јосиф им рече: Шта сте то учинили? Зар нијесте знали да човјек као што сам ја може зацијело дознати?

Тада рече Јуда: Шта да ти речемо, господару? Шта да говоримо? Како ли да се правдамо? Бог је открио злочинство твојих слуга. Ево, ми смо сви робови твоји, господару, и ми и овај у кога се нашла чаша.

А Јосиф рече: Боже сачувај! нећу ја то; у кога се нашла чаша он нека ми буде роб, а ви идите с миром оцу својему.

Али Јуда приступив к њему, рече: Чуј ме, господару; допусти да проговори слуга твој господару својему, и нека се гњев твој не распали на слугу твојега, јер си ти као сам Фараон.

Господар мој запита слуге своје говорећи: Имате ли оца или брата?

А ми рекосмо господару својему: Имамо стара оца и брата најмлађега, који му се роди у старости; а његов је брат умро, и он оста сам од матере своје, и отац га пази.

А ти рече слугама својим: Доведите ми га да га видим својим очима.

И рекосмо господару својему: Неће моћи дијете оставити оца својега; да остави оца својега, одмах ће отац умријети.

А ти рече слугама својим: Ако не дође с вама брат ваш најмлађи, нећете више видјети лица мојега.

А кад се вратисмо к слузи твојему а оцу мојему, казасмо му ријечи господара мојега.

Послије рече нам отац: Идите опет, купите нам хране.

А ми рекосмо: Не можемо ићи, осим ако буде брат наш најмлађи с нама, онда ћемо ићи, јер не можемо видјети лица онога човјека ако не буде с нама брат наш најмлађи.

А слуга твој, отац мој, рече нам: Знате да ми је жена родила два сина.

И један од њих отиде од мене, и рекох: 3ацијело га је раскинула звјерка; и до сада га не видјех.

Ако и овога одведете од мене и задеси га какво зло, свалићете ме стара у гроб с тугом.

Па сада да отидем к слузи твојему, оцу својему, а ово дијете да не буде с нама, како је душа онога везана за душу овога,

Умријеће кад види да нема дјетета, те ће слуге твоје свалити старога слугу твојега а оца својега с тугом у гроб.

А твој се слуга подјемчио за дијете оцу својему рекав: Ако ти га не доведем натраг, да сам крив оцу својему до вијека.

Зато нека слуга твој остане умјесто дјетета да буде роб господару мојему, а дијете нека иде с браћом својом.

Јер, како бих се вратио к оцу својему без дјетета, да гледам јаде који би ми оца задесили?