Постање 43

Али глад бјеше врло велика у оној земљи.

Па кад поједоше жито које бијаху донијели из Мисира, рече им отац: Идите опет и купите нам мало хране.

А Јуда му проговори и рече: Тврдо нам се зарекао онај човјек говорећи: Нећете видјети лица мојега ако не буде с вама брат ваш.

Ако ћеш пустити с нама брата нашега, ићи ћемо и купићемо ти хране.

Ако ли нећеш пустити, нећемо ићи, јер нам је казао онај човјек: Нећете видјети лица мојега, ако не буде с вама брат ваш.

А Израиљ рече: Што ми то зло учинисте и казасте човјеку да имате још једнога брата?

А они рекоше: Човјек је потанко распитивао за нас и за род наш говорећи: Је ли вам јоште жив отац? Имате ли још браће? А ми му одговарасмо како нас питаше. Јесмо ли могли како знати да ће казати: Доведите брата својега?

И рече Јуда Израиљу, оцу својему: Пусти дијете са мном, па ћемо се подигнути и отићи, да останемо живи и не помремо и ми и ти и наша дјеца.

Ја ти се јемчим за њ, из моје га руке ишти; ако ти га не доведем натраг и преда те не ставим, да сам ти крив довијека.

Да нијесмо толико оклијевали, до сада бисмо се два пута вратили.

Онда рече Израиљ, отац њихов: Кад је тако, учините ово: Узмите што најљепше има у овој земљи у своје вреће и понесите човјеку оном дар: мало тамјана и мало меда, мирисава корјења и смирне, урме и бадема.

А новаца понесите двојином, и узмите новце што бијаху озго у врећама вашим и однесите натраг, може бити да је погрјешка.

И узмите брата својега, па устаните и идите опет к оном човјеку.

А Бог свемогући да вам да да нађете милост у онога човјека, да вам пусти брата вашега другога и Венијамина; ако ли останем без дјеце, нек останем без дјеце.

Тада узевши даре и новаца двојином, узевши и Венијамина, подигоше се и отидоше у Мисир, и изађоше пред Јосифа.

А Јосиф кад видје с њима Венијамина, рече човјеку који управљаше кућом његовом: Одведи ове људе у кућу, па накољи меса и зготови, јер ће у подне са мном јести ови људи.

И учини човјек како Јосиф рече, и уведе људе у кућу Јосифову.

А они се бојаху кад их човјек вођаше у кућу Јосифову, и рекоше: За новце који пређе бјеху метнути у вреће наше води нас, докле смисли како ће нас окривити, да нас зароби и узме наше магарце.

Па приступивши к човјеку који управљаше кућом Јосифовом, проговорише му на вратима кућним,

И рекоше: Чуј, господару, дошли смо били и пређе, и куписмо хране;

Па кад дођосмо у једну гостионицу и отворисмо вреће, а то новци свакога од нас бијаху озго у врећи његовој, новци наши на мјеру; и ево смо их донијели натраг;

А друге смо новце донијели да купимо хране; не знамо ко нам метну новце наше у вреће.

А он им рече: Будите мирни, не бојте се! Бог ваш и Бог оца вашега метнуо је благо у вреће ваше; новци су ваши били у мене. И изведе им Симеона.

И уведе их човјек у кућу Јосифову, и донесе им воде те опраше ноге, и магарцима њиховијем положи.

И приправише дар чекајући докле дође Јосиф у подне, јер чуше да ће они ондје обједовати.

И кад Јосиф дође кући, изнесоше му дар који имаху код себе, и поклонише му се до земље.

А он их запита како су, и рече: Како је отац ваш стари, за кога ми говористе? Је ли јоште жив?

А они рекоше: Добро је слуга твој, отац наш; још је жив. И поклонише му се.

А он погледав видје Венијамина брата својега, сина матере своје, и рече: Је ли вам то најмлађи брат ваш за којега ми говористе? И рече: Бог да ти буде милостив, синко!

А Јосифу гораше срце од љубави према брату својему, те брже потражи гдје ће плакати, и ушав у једну собу, плака ондје.

Послије умив се изађе, и устежући се рече: Дајте објед.

И донесоше њему напосе, и њима напосе, и Мисирцима који обједоваху у њега напосе, јер не могаху Мисирци јести с Јеврејима, јер је то нечисто Мисирцима.

А сјеђаху пред њим старији по старјешинству својем, а млађи по младости својој. И згледаху се од чуда.

И узимајући јела испред себе, слаше њима, и Венијамину допаде пет пута више него другима. И пише и напише се с њим.