Стари завет · Законске књиге
Постање 8
Крај Потопа. Нојеве жртве из захвалности. Господње обећање.
1
А Бог се опомену Ноја и свијех звијери и све стоке што бјеху с њим у ковчегу; и посла Бог вјетар на земљу да узбије воду.
2
И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде.
3
И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше послије сто и педесет дана;
4
Те се устави ковчег седмога мјесеца дана седамнаестога на планини Арарату.
5
И вода опадаше све већма до десетога мјесеца; и првога дана десетога мјесеца показаше се врхови од брда.
6
А послије четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу, који бјеше начинио;
7
И испусти гаврана, који једнако одлијеташе и долијеташе докле не пресахну вода на земљи.
8
Па пусти и голубицу да би видио је ли опала вода са земље.
9
А голубица не нашавши гдје би стала ногом својом, врати се к њему у ковчег, јер још бјеше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку, ухвати је и узе к себи у ковчег.
10
И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега.
11
И пред вече врати се к њему голубица и, гле, у кљуну јој лист маслинов, који бјеше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље.
12
Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати.
13
Шест стотина прве године вијека Нојева први дан првога мјесеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суху.
14
А другога мјесеца двадесет седмога дана бјеше сва земља суха.
15
Тада рече Бог Ноју говорећи:
16
Изиди из ковчега, ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом;
17
Све звијери што су с тобом од свакога тијела, птице и стоку и што год гамиже по земљи, изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи.
18
И изиде Ноје и синови његови и жена његова и жене синова његовијех с њим.
19
Све звијери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изидоше из ковчега.
20
И начини Ноје жртвеник Господу и узе од сваке чисте стоке и од свијех птица чистијех и принесе на жртвенику жртве паљенице.
21
И Господ омириса мирис угодни и рече у срцу својем: Нећу више клети земље с људи, што је мисао срца човјечјега зла од малена; нити ћу више убијати свега што живи, као што учиних.
22
Отселе докле буде земље, неће нестајати сјетве ни жетве, студени ни врућине, љета ни зиме, дана ни ноћи.
Главе · Постање
Превод: Ђура Даничић (Стари завет), Свети архијерејски синод СПЦ (Нови завет). Извор текста: svetosavlje.org.