Stari zavet · Zakonske knjige
Postanje 42
Prvo putovanje sinova Jakovljevih u Misir, bez Venijamina.
1
A Jakov, videći da ima žita u Misiru, reče sinovima svojim: Šta gledate jedan na drugoga?
2
I reče: Eto čujem da u Misiru ima žita; idite onamo te nam kupite otuda, da ostanemo živi i ne pomremo.
3
I desetorica braće Josifove otidoše da kupe žita u Misiru.
4
A Venijamina, brata Josifova, ne pusti otac s braćom govoreći: Da ga ne bi zadesilo kakvo zlo.
5
I dođoše sinovi Izrailjevi da kupe žita s ostalima koji dolažahu; jer bješe glad u zemlji Hananskoj.
6
A Josif upravljaše zemljom, i prodavaše žito svemu narodu po zemlji. I braća Josifova došavši pokloniše mu se licem do zemlje.
7
A Josif ugledav braću svoju, pozna ih; ali se učini da ih ne poznaje, i oštro im progovori i reče: Odakle ste došli? A oni rekoše: Iz zemlje Hananske, da kupimo hrane.
8
Josif, dakle, pozna braću svoju; ali oni njega ne poznaše.
9
I opomenu se Josif sanova koje je snio za njih; i reče im: Vi ste uhode; došli ste da vidite gdje je zemlja slaba.
10
A oni mu rekoše: Nijesmo, gospodaru; nego sluge tvoje dođoše da kupe hrane.
11
Svi smo sinovi jednoga čovjeka, pošteni ljudi, nigda nijesu sluge tvoje bile uhode.
12
A on im reče: Nije istina, nego ste došli da vidite gdje je zemlja slaba.
13
A oni rekoše: Nas je bilo dvanaest braće, sluga tvojih, sinova jednoga čovjeka u zemlji Hananskoj; i eno, najmlađi je danas kod oca našega, a jednoga nema više.
14
A Josif im reče: Kažem ja da ste vi uhode.
15
Nego hoću da se uvjerim ovako: Tako živ bio Faraon, nećete izaći odavde dokle ne dođe amo najmlađi brat vaš.
16
Pošljite jednoga između sebe neka dovede brata vašega, a vi ćete ostati ovdje u tamnici, pa ću vidjeti je li istina što govorite; inače ste uhode, tako živ bio Faraon!
17
I zatvori ih u tamnicu na tri dana.
18
A treći dan reče im Josif: Ako ste radi životu, ovo učinite, jer se ja Boga bojim;
19
Ako ste pošteni ljudi, jedan brat između vas neka ostane u tamnici, a vi idite i odnesite žita koliko treba porodicama vašim.
20
Pa onda dovedite k meni najmlađega brata svojega da se posvjedoče riječi vaše i da ne izginete. I oni učiniše tako.
21
I rekoše jedan drugom: Doista se ogriješismo o brata svojega, jer vidjesmo muku duše njegove kad nam se moljaše, pa ga se oglušismo; zato dođe na nas ova muka.
22
A Ruvim odgovori im govoreći: Nijesam li vam govorio: Nemojte se griješiti o dijete? Ali me ne poslušaste; i zato se, evo, traži od nas krv njegova.
23
A oni ne znadijahu da ih Josif razumije, jer se s njim razgovarahu preko tumača.
24
A Josif okrete se od njih, i zaplaka se. Potom se opet okrete k njima, i progovori s njima, i uzev između njih Simeona, veza ga pred njima.
25
I zapovjedi Josif da im naspu vreće žita, pa i novce što je koji dao da metnu svakome u vreću, i da im dadu brašnjenice na put. I tako bi učinjeno.
26
I natovarivši žito svoje na magarce svoje, otidoše.
27
A jedan od njih otvoriv svoju vreću da nahrani magarca svojega u jednoj gostionici, vidje novce svoje ozgo u vreći.
28
I reče braći svojoj: Ja dobih natrag novce svoje, evo ih u mojoj vreći. I zadrhta srce u njima i uplašiše se govoreći jedan drugome: Što nam to učini Bog?
29
I došavši k Jakovu ocu svojemu u zemlju Hanansku, pripovjediše mu sve što im se dogodi, govoreći:
30
Oštro govoraše s nama čovjek, koji zapovijeda u onoj zemlji, i dočeka nas kao uhode.
31
A kad mu rekosmo: Mi smo pošteni ljudi, nigda nijesmo bili uhode;
32
Bilo nas je dvanaest braće, sinova oca našega; jednoga već nema, a najmlađi je danas kod oca našega u zemlji Hananskoj;
33
Reče nam čovjek koji zapovijeda u onoj zemlji: Ovako ću doznati jeste li pošteni ljudi: Brata jednoga između sebe ostavite kod mene, a što vam treba za porodice vaše gladi radi, uzmite i idite.
34
Poslije dovedite k meni brata svojega najmlađega da se uvjerim da nijeste uhode nego pošteni ljudi; brata ću vam vratiti, i moći ćete trgovati po ovoj zemlji.
35
A kad izručivahu vreće svoje, gle, svakome u vreći bjehu u zavežljaju novci njegovi; i vidjevši zavežljaje novaca svojih, uplašiše se i oni i otac im.
36
I reče im Jakov, otac njihov: Potrste mi djecu; Josifa nema, Simeona nema, pa hoćete i Venijamina da uzmete; sve se skupilo na me.
37
A Ruvim progovori i reče ocu svojemu: Dva sina moja ubij ako ti ga ne dovedem natrag; daj ga u moje ruke, i ja ću ti ga opet dovesti.
38
A on reče: Neće ići sin moj s vama, jer je brat njegov umro i on osta sam, pa ako bi ga zadesilo kakvo zlo na putu na koji ćete ići, svalili biste me stara s tugom u grob.
Glave · Postanje
Prevod: Đura Daničić (Stari zavet), Sveti arhijerejski sinod SPC (Novi zavet). Izvor teksta: svetosavlje.org.